ЈЕЗИВА ИСПОВЕСТ Еве Рас: Муж јој је УМРО након 33. ИНФАРКТА, а СМРТ ЋЕРКЕ никад није разјашњена!
Ово нико није знао!
Ева Рас била је и остала звезда црног таласа на филму. Глумица с трагичном судбином, али за људе увек насмејана и топла.
Одиграла је више од стотину улога, али и остварила светску славу с филмом "Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ". У Србији је постала звезда захваљујући серијама Синише Павића. Поред глуме, дипломирала је и драматургију и обавила неколико романа.
- Ја сам као Салвадор Дали, сећам се и времена кад сам била фетус. У мајчиној утроби имала сам сестру близнакињу, која се родила мртва. Кад сам проговорила са годину и нешто, тражила сам своју сестру и именовала је именом Темура. Замислите оне неписмене сељаке у Вучитрну, предграђу Суботице, да слушају бебу како то прича, а сви знају да сам се родила с мртвом сестром. Тражила сам је јер ми је обећала да ће бити звук виолине. То сам описала у свом роману, који сам назвала по њој, "Темура".
НА ЛЕКОВИМА! "КОРОНА!" Вики Миљковић нико није могао да смири у студију "Гранда" (ВИДЕО)
"ГУБИЛА САМ КОСУ, ТЕРАПИЈУ ЋУ ПИТИ ДОЖИВОТНО..." Сања Hurricane открила кроз какав ПАКАО пролази
Продукција ЗГ објавила фотку Карлеушине ИНТИМНЕ РЕГИЈЕ! Реакције су бруталне! "ВИДИ ЈОЈ СЕ..." (ФОТО)
Почетак
- Све што су људи у мојој околини причали, ја сам памтила као дете. То је било време после Другог светског рата, није било струје, петролеја, ничега. Зато стално причам да сам ја рођена глумица. Док сам играла у позоришту, могла сам да ускачем у улоге без пробе јер сам ја те представе гледала уживо, биле су мојој глави. Разлика је само у томе што сам морала да будем на сцени пред публиком.
- Отац и мајка су се развели пре него што сам се ја родила, зато ја имам толико имена - Ева Марија Балаша Вагнер. Мој отац Роберт се оженио мојом мајком Маријом да би могао да буде ожењен човек и да нико не поставља питање да је он хомосексуалац. Јер, четрдесетих година у прошлом веку, то је било страшно. Виђала сам га до 1943, док није отишао у партизане, па онда неко време нисам. Мајка никад није хтела ружно да прича о тати иако га је мрзела до краја живота. Прогањала га је, кварила му познанства, каријеру, све где је могла да му науди. Хтела је да му се освети јер га је много волела, била је повређена што ју је оставио, а он јадан није могао да живи у браку с њом и рекао јој је зашто. И знате шта се десило? Мама је умрла 15. септембра 1986. у 71. години, а отац, кад је чуо за то, почео је да се опија иако дотад никад није пио. Сахранили смо га 11. новембра исте године. Био је лекар и тачно је знао како се од алкохола може умрети. Једноставно, од гриже савести није могао да живи.
Одрастање
- Одрасла сам са братом и две сестре, које ми нису биолошке сестре, али за мене су више од тога. Мајчина најстарија сестра се развела, па преудала, а њен нови муж није хтео да с њима живи њено дете из првог брака и моја мама је узела Маргиту да буде моја сестра. А дека и бака, мамини родитељи, умрли су 1947, а имали су ћерку од седам година, која је остала сироче, па је мама и Јустину узела код нас. Живи су и данас, њих две су у Јерусалиму, а брат ми је Америци. Откад сам остарила, не идем код њих, не желим да путујем. Пуно ми је срце у Београду, што бих ја ишла у Америку да се прилагођавам нечијој дневној соби (смех).
Лош ђак
- Детињство ми је било лепо и поред тог рата и немаштине. Ја нисам била јешна, морали су да ме наговарају да нешто поједем. Јела сам само зато што сам волела мајку, сестре и брата, и онда кад ме они наговоре, ја им испуним жељу и нешто попијем и поједем. Сећам се, имала сам осам година, враћам се из школе и улазим у двориште, а из другог дела се чује глас моје мајке како виче: "Оставите макар једну кнедлу Еви." У кухињи њих троје седе, а на једној малој тацни округла кнедла за мене. Брат и сестре чекају да виде да ли ћу ја појести то или ће је они на крају поделити (смех). Обожавала сам их. Волела сам да гледам како и колико једу, уопште ме није занимало да ја једем, него да гледам како они то деле на три дела и једу.
- Била сам лош ђак у школи. У трећем разреду сам добила првог кеца зато што сам мазнула бицикл од комшије, наслонио га је на наш зид. Није ми било важно шта ће бити казна, него то што ћу три-четири сада лудачки да возим тај бицикл. Ишла сам до Фекетића, да видим тетке, стрине, тече. Иначе, нисам бежала са часова, него сам све слушала и тако сам увек знала за тројку. Имала сам и петица, све зависи шта ме је занимало у неком тренутку. Моја најбоља другарица Ђурђица Хорват била је ђак генерације. Увек се бринула какву ћу ја оцену добити јер је знала да нисам увежбала градиво, да нисам спремна. У гимназији сам исто била просечна. Имала сам професорку Јоланду Штурц, она је била бечки ђак, као и остали професори, и она је приметила мој дар за глуму. Предавала је мађарски и често нам је давала да научимо нешто напамет, песму или неки монолог. Кад год бих ја рецитовала, цео разред се скамени и слуша. Испоставило се да они разумеју то што ја причам, али не разумеју кад читају сами.
Глума као друга опција
- Није ми била жеља да студирам глуму. Прво сам отишла на ликовну академију, то сам хтела да упишем јер сам имала дара за сликање и цртање. У школи сам свима сликала радове и тако зарађивала за ужину и џепарац. А из ликовног сам имала тројку. Тек на крају четврте године гимназије професор ме позвао у кабинет и саопштио ми да је све време знао да ја сликам другим ђацима, препознавао је моје радове, и да ми је зато увек давао тројке. Он ми је и рекао да ми је место на ликовној академији. Тамо сам ушла у ужи избор, али... Ја сам рабинова унука, дотад никад голог мушкарца нисам видела. Другог дана цртања уђе човек у просторију и скине мантил, остане го голцат, а професор каже: "Нацртајте га." Била сам пуна самопоуздања, мислила сам да не морам то да нацртам јер су ме до тада непрестано хвалили да сам талентована, најбоља. Напустила сам просторију, убеђена да сам примљена, али нисам се потресла кад су ми рекли супротно. Само сам узела документа и отишла 300 метара ниже, на позоришну академију. Три сата сам рецитовала песме на мађарском професору Мати Милошевићу, који је био одушевљен, то га је подсетило на његово детињство јер је, стицајем околности, седам година је живео у мађарској средини. Одмах сам знала да ће ме примити. Тад је Беким Фехмиу био на четвртој години академије и дошао је до мене, рекао: "Да те видим, ти си та која је три сата рецитовала."
Прва неправда
- Зоран Радмиловић је био са мном у класи, на трећој и четвртој години. Он је прво студирао медицину, чини ми се, хтео је да испуни очеву жељу. Али временом је схватио да неће да буде доктор, него глумац, па је уписао академију и после друге године морао је да иде у војску. И тако је са 30 година упао у моју класу. Кад смо завршили академију, Зоран и ја смо заједно играли дипломску представу, на коју су дошли сви управници свих позоришта из целе Југославије, то је иначе тако ишло. Добили смо несвакидашње овације. Обичај је да управници након представе сачекају младе глумце и понуде им ангажман. А мени нико није ништа понудио! Ни данас не знам зашто. Страшно ме је погодило то, била сам сиромашна, без пара, очајна. Седела сам пред ректоратом и плакала пет сати, све док није наишао Боба Селенић, тад је био уметнички директор "Авала филма" и познавали смо се јер сам ја већ играла у неким филмовима као студент, новине су увелико писале о мени. Пита ме шта ми је, шта се десило и ја му кажем да једино Аца Хрњаковић и ја нисмо добили ангажмане. А он мени: "У које позориште хоћете да идете?" Истог дана смо били у Новом Саду и потписали уговоре. Али ја сам се тамо задржала само два месеца јер сам се удала за Радомира Стевића Раса.
Метју Пери се ПОВУКАО из јавности пре шест месеци - сада је објавио фотку и ОДУШЕВИО СВЕ! (ФОТО)
СЕЋАТЕ ЛИ СЕ ДРУГОГ БРАКА СЛАЂЕ ДЕЛИБАШИЋ? Трајао је само неколико месеци, а због овог су се РАСТАЛИ!
Судбоносни сусрет
- Е, а како сам га упознала... Па после те дипломске представе Хрњаковић ми каже: "Сад ћемо ти ја и да обиђемо све бирцузе, наћи ћемо неког да нам плати бар пиво, ако већ нисмо добили посао и ту вечеру од управника позоришта." Прошли смо цео Дорћол и шире, али ништа. Онда смо кренули кући, становали смо обоје у Ресавској улици и, пролазећи поред ресторана "Мадера", Аца каже да му се учинило да је видео Раса унутра и хоће да уђемо. Ја му говорим да не познајем тог Раса, а Аца виче: "Ма то није важно, он је мајка за чешаторе, он ће нам платити пиво." И Хрњаковић мене упознаје са њим, каже: "Ово је Ева", а Рас самоуверено: "Није, Ацо, она је Ева Рас. Још прошле године сам одлучио да се њом оженим." А ја љута, бесна, да неко кога не познајем оштри ку*ац на мене. Била сам ван себе, нисам хтела да му се обратим. Он мени говори да се не љутим, да ће до краја живота бити са мном, како сам ја најлепша... Кад смо пошли кући Аца и ја, Рас иде за нама. Неће да ме остави док ме не убеди да се удам за њега. То је трајало од уторка увече до суботе у подне, кад смо се венчали. Нисам се заљубила у њега одмах, али, као велика Јеврејка, размишљала сам како је он велики сликар и да ће ми бити добро с њим, ха-ха-ха. И то сам му и рекла. Казала сам му да ћу се удати за њега, али да га не волим, а он каже: "Па то је дивно. Ја сам већ два пута био у браку и те жене су говориле да ме воле, а нису ме волеле." До краја ми је говорио речи које би свака жена волела да чује. Умро је у 51. години, тако што је једног дана дошао кући, скинуо мантил и пао. Срце. Судска медицина, форензичари, нашли су 32 ожиљка. Значи, имао је толико инфаркта, а тај последњи, 33, био је смртоносан.
О ћерки
- После шест година брака добили смо ћерку Круну, 9. јануара 1969. Ми смо све време хтели да имамо дете, али сам ја губила бебе. Једном, баш кад сам имала спонтани, снимала сам филм "Човек није тица" у Бору. Право из болнице "Народни фронт" седам у кола и идем у борски рудник, пењем се на димњак, возим локомотиву, а крварим. Круна је са две и по године читала титлове на телевизији. То је моја мама приметила и рекла нам. Нас двоје у шоку, а она гледа у нас и чека шта ћемо ми рећи. Рас јој каже: "Чудимо се што знаш да читаш", а она му одговори: "Ја знам и да пишем." Па како то, пита је Рас. А она му каже: "Па ви знате, па морам и ја да знам", ха-ха-ха. Била је одличан ђак, обожавала је да иде у школу. За време студирања филмске режије добила је стипендију Француске, јер је са пет година знала њихов језик. Питали су Горана Паскаљевића зна ли неког ко би студирао филмску режију као гост-студент у Паризу, и он се сетио Круне, па су је тако позвали. Горан је био очајан кад је Круна преминула у Паризу. То је било страшно. Тај дан је требало да идем на премијеру у Суботицу и чекала сам кола да дођу по мене. Звони интерфон, ја кажем да ћу одмах сићи доле, а они одговоре: "Не, ми ћемо доћи код вас." Три полицајца су дошла у мој стан и питају ме да ли је моја ћерка била у Паризу, а ја кажем: "Па она је сада тамо", а они мени као из топа: "Па она је умрла!" Тако сам ја сазнала. И, наравно, они ништа не знају о томе, него су ме послали да идем у Министарство спољних послова да ми они кажу. Али ни тамо ништа нису знали. Па су ми портири рекли, онако, да ме утеше ваљда: "Ако нико ништа не зна, можда је ваша ћерка и жива." То ме је некако држало у нади да заиста јесте. На крају су ми у полицији у Љермонтовљевој рекли да је умрла, после три дана. Био је то 3. јул 1993. Једва сам успела, уз помоћ министра спољних послова и још неких људи, да депортујем Крунино тело и да је овде сахранимо. Уз ковчег смо добили и налаз обдукције, француска полиција ништа није открила и записали су да је умрла природном смрћу. Ја сам касније причала неким мојим кумовима да се она тамо у Паризу можда упетљала у неке мрачне ствари, политику, и да је зато француска полиција написала онако у извештају. Онда ми је мој кум Миленко Вучетић, писац, рекао да причам радњу као из филма "Никита" и да то нема везе са реалношћу. Не знам, тако је Бог хтео.
Црни талас
- Комунисти су били огавни. Ми нисмо ни знали да постоји такозвани црни талас и да смо ми део тога све док друг Тито није поменуо у свом говору да постоје неки уметници који подривају социјалистички систем. Душан Макавејев је био геније. На Канском фестивалу смо са филмом "Љубавни случај" били лева категорија, а тамо смо упали јер је он познавао неког човека који га је убацио преко везе. Али сасвим случајно је на прву пројекцију дошао Лелуш и још неки француски редитељи и одушевили се филмом, па је Лелуш дао изјаву у вестима и новинама да је то чудо од филма, да је видео глумицу лепшу и бољу од Брижит Бардо. Тако смо ми постали звезде Кана. Филм је купљен за дистрибутере и приказиван је широм света, огромно интересовање је владало. Ја сам била у америчком Плејбоју тада. И док смо ми били у Кану, комуњаре су организовале премијеру нашег филма без нас. Новине су овде писале како је то промашен и уср*н филм. А онда је генијални Макавејев по доласку у Београд и он организовао премијеру, где смо доживели овације, и за недељу дана је било 100.000 гледалаца у Београду. Широм планете смо изазивали хистерију.
- А занимљиво је да смо Слободан Алигрудић и ја били непријатељи, нисмо били у добрим односима, али се то на филму "Љубавни случај" није могло видети. Он је хтео после мог првог развода да ми буде дечко и да ми прво вече скине гаће. Ја сам се удавала пре Раса, то су они студентски, глупи бракови. Тако ме Алигрудић једном приликом позвао да идемо у биоскоп и, чим смо изашли, он навали на мене. Ја не дам. А он мени каже: "Па ти више ниси невина." Рекох: "Је*и се! Ако нисам невина, то не значи да сам друм и да можеш да пређеш преко мене. Марш у пи*ку материну." Покушао је још четири-пет пута, сваки пут простачки, вређао ме. Правио ми је и смицалице на снимању. Кад смо снимали оне сцене где му ја дајем грожђе из кантице, капљала је вода, па је он у паузи рекао: "Ево, видиш", и показује ми флеку на чаршаву, "ја сам сврш*о." Желео је пошто-пото да ме надигра у филму, али ја сам знала да он мене убија у филму и, по драматургији, ја сам главна, а не његов лик. Ето, то је била врхунска глума. Два уметника која се не подносе играју љубавнике и они су већи него Ромео и Јулија. Морала сам да псујем док причам о Алигрудићу, али шта има везе, па сви псују. Погледајте америчке серије, све само псовке, то је сад ин. А ја сам увек била модерна.
Још једна жеља
- Доживела сам судбину балканских удовица после Расове смрти. То значи да нико неће да вас гледа како се копрцате. Синиша Павић је био другачији. Дошао је код мене 1993. и питао ме да ли ћу моћи да радим, хтео је да ми пише улогу у "Срећним људима". Знала сам да је то највећи дар који сам могла да добијем после трагичног догађаја и смрти ћерке и да не смем да то изневерим. Испоставило се да ми није написао само улогу, већ ме је направио ТВ звездом. И то траје до данас. Играла сам у свим његовим серијама, осим једне. Волела бих да, пре него што умрем, одиграм једну јако тешку глумачку улогу. Не знам шта би могло то да буде. Али сад ме звао Ахмет Имамовић из Сарајева и понудио ми је нешто, јеврејска тема је у питању и треба да говорим на аладину. То говоре Јевреји на југу Шпаније, а ја не знам ниједну реч да кажем на том језику. Питала сам Ахмета да ли могу на српском то да изговорим, а она каже да не може. Иначе, требало би да играм мајку чији син умире од рака, а она се јадна нада да ипак има спаса за њега и да ће се десити преокрет. Прихватила сам.
Шок снимак са бензинске пумпе: Жена точи гориво У КЕСУ - а тек да видите шта се ПОТОМ дешава! (ВИДЕО)
