"ПУЦАО САМ ДА УБИЈЕМ!" ДИЛОВАО је ХЕРОИН, сад глуми Чумета у серији "Клан" Ово су ДЕТАЉИ његовог ЖИВОТА
"Криминалци су људи које често играм, ваљда због моје фаце с ожиљцима због које ми ретко нуде улоге!"
Сарајевског глумца Феђу Штукана од 25. децембра на Суперстар ТВ и РТС гледамо у новој серији "Клан", за коју сценарио и режију потписује Слободан Бобан Скерлић. Кроз Бубона, чији лик је инспирисан Љубишом Бухом Чуметом, како каже за Курир, покушао је да направи неку своју причу.
НЕДОСТАЈЕ ВАМ С*КС током пандемије? Ево како да се изборите са овим проблемом!
"ВУЛГАРНО СЕ ИЗРАЖАВАШ!" Испливала преписка Ђоковићеве супруге и Баке Прасета - Јелена га ОВАКО ОДБИЛА
ПОМИРЕЊЕ МАРКА И АНАБЕЛЕ! Ево шта се ЗАПРАВО ДОГОДИЛО иза затворених врата, ТАШТА дала ЗАВРШНУ реч!
- Криминалци су људи које често играм, ваљда због моје фаце с ожиљцима због које ми ретко нуде улоге просветних радника. И сам сам једно време био с друге стране закона, па ми је познат тај миље, нарочито диловање хероина, истина, у животу сам радио с нешто мањим количинама. Интересантно је и ретко искуство за глумца да игра стварног лика, то је посебан ниво одговорности - започиње Штукан.
- Никад нисам задовољан својим радом. Никако не могу себе да гледам и да се озбиљно схватим. Остали глумци су одлични. Са Скерлићем сам радио филм "Топ је био врео". Он је један од најинтелигентнијих људи које сам у животу упознао, а с таквима је лако радити јер знају тачно шта хоће и како до тога доћи.
- Неке опште информације сам нашао на интернету, проучио сам све што се могло наћи о њему; исечке из новина, емисије у којима други причају о њему, фотографије... Те ствари ми требају чисто да склопим неку слику коју је он показивао у јавности, која обично није права слика некога, обично је супротна томе. Мене занима какав је неко кад се покрије ћебетом по глави. Да би лик добио оно што ја зовем "трећа димензија", да би имао дубину, морао сам сазнати нешто од онога што се не види од споља, а то сам сазнао од људи који су га ухапсили, испитивали, профилирали. Нисам ишао на имитацију, Чуме вероватно у мојој улози не би видео ништа слично себи, али то је зато што сам морао да задовољим и неке режисерске, односно филмске критеријуме - све то на крају мора бити филмично.
Феђа Штукан је глумац, пилот и писац. Како је спојио ове љубави?
- Кад сам престао с хероином, пре нешто више од 18 година, почео сам с адреналином, прво с моторима и параглајдингом, па је онда то стихијски ишло неком логичном путањом. Постао сам падобранац, па PPG пилот, па пилот генералне авијације, данас сам и предавач теоретских предмета у пилотској школи. Какве то има везе с глумом? Уверен сам да сам свој највећи глумачки проблем решио управо падобранством.
- Кад падате из авиона, идете брзином од 212 км/х, падате као камен и за вас у том тренутку не постоје ни прошлост ни будућност, постоји само тај тренутак. То је најбитнији тренутак у животу јер он једини стварно постоји. Прошлост је прошла, будућност никад неће доћи и на то двоје не треба губити време, јер је време ненадокнадиво. Кад отворите падобран и сигурно слетите, настављате да живите у тренутку, ни напред ни назад, живите сад и овде, на највишем могућем нивоу будности. Тај тренутак потпуне будности, свесности, присутности је тренутак у којем морате бити и на сцени и на филму да би лик био жив. То је тај тренутак чистог стваралаштва који Станиславски помиње у "Систему". Кад то кликне, тек тад схватите глуму и почињете дубински да се бавите њоме и уживате у њој без страха. А какве све то има везе с писањем? Верујем да та божја перспектива нуди тачније сагледавање земаљских, људских проблема који одозго изгледају мали и небитни као што заправо и јесу. На висинама с којих скачем и на којима летим људи се уопште не виде, премали су да би се видели, а они на земљи себи дају несразмерну битност. С друге стране, глума ме је научила да студиозно приступам људима, да улазим у њихове мозгове и токове мисли, растављам умове на ситне делове и проучавам их, дакле бавим се психологијом, то ми је посао, то ми плаћа рачуне. Зато кад пишем о ликовима, знам тачно шта их чини таквима, могу врло кратко и прецизно да их окарактеришем и опишем. Вероватно из свих ових разлога у мом писању нема никаквог околишања, ни око чега.
О рату и Југославији
Како с ове дистанце гледате на рат и да ли се из њега може изаћи чистог образа?
- Откако се Југославија распала, ја према овим просторима углавном осећам само стид. Не могу да верујем да смо уништили онакву земљу да бисмо добили овакве. Сви смо криви за то. Једино чега ме није стид јесте чињеница да никога нисам убио. Пуцао сам да убијем, то је већ довољно страшно, а то што сам промашио је дивна случајност, јер с тим не бих могао психички да се носим. Треба се оградити од лоших људи и њихових идеја, једино тако можемо спасти образ.