Ко је Мерима Исаковић која је оптужила Лечића за покушај силовања? Глумачку каријеру пресекла СТРАВИЧНА НЕСРЕЋА

Мерима Исаковић јуче је, после више деценија изнела застрашујуће тврдње о глумцу Браниславу Лечићу. Она га је, попут младе колегинице Данијеле Штајнфелд оптужила за силовање. Глумица, рођена 1959. године, својевремено је важила за једну од најлепших Југословенки, а данас живи на Новом Зеланду и бави се клиничком психологијом.

Мерима је до своје двадесет прве године снимила филмове "Љубав и бес", "Јована Лукина" и "Нека друга жена". Већ са 16 и по година уписала глуму у класи Огњанке Милићевић заједно са Светозаром Цветковићем и Миленком Заблаћанским, а онда са 21. годину, дан након завршетка снимања филма "Нека друга жена" у коме је играла главну улогу са Драганом Николићем, доживела је тешку саобраћајну незгоду у Београду у којој је задобила повреду кичме и остала парализована. Данас се креће у колицима.

- Радим као клинички психолог и клинички неуропсихолог (у ово време online) или супервизирам студенте-интернисте који су на клиничкој пракси. Користимо Зоом, Фацетиме или Viber, у зависности шта клијентима највише одговара. Радим из мога стана тако да је моје размажено кученце стално са мном. Понекад вири у екран и клијенти то јако воле да виде. Тек јој је пет ипо месеци. Зове се Луна, а ја је тренирам да буде терапеут-кученце. Предивна је, благе нарави, сви је у насељу знају и воле. Неколико вечери у недељи и сваког викенда проводим дивно време са мојом децом: сином и снајом. Често доведу своје блиске пријатеље па онда кувамо, дружимо се, причамо. Тога никад доста - казала је она за "Сербиан Тимес".

- Срећом сам окружена океаном, па моја велика тераса као да виси над таласима. Како сам сада стално у стану, имам времена да се играм са цвећем па су саксије све у круг око терасе. Посадила сам доста цвећа и минијатурног воћа, које ми мирише на наше горје и приморје, као на пример: бугенвилије, руже, магнолије, камелије, смокве, а онда оно које мирише на мој Нови Зеланд: фиђоа, лиме, црвена поморанџа, рузмарин, босиљак. Када не радим, или у паузи између сеанси, играм се баштованлука. Причам са цвећем, а са воћкама пупољцима. Неизмерно волим таласе и птице, тај непосредни мирис мора. Као да живим хармонију природе. Понекада нам уплови породица делфина. Прекопута терасе је малено полуострво са крошњама пуним птица. До прошле године сам много радила, од раног јутра до касно у ноћ. Колико год да је у мом стану дивно, дешавало се само да преспавам од поноћи до пет, шест ујутру, па онда на клинику. Од 2013. до 2019. године сам летела скоро сваког викенда до Камбере у моју првобитну клинику. Годинама сам живела између два градића која волим: Камбера која је на језеру у континентлном појасу планина, у брдима два сата вожње од три велика скијалишта, а Златна Обала као танки појас приљубљен уз саму плажу непрегледног океана. Контрасти. Дивни и драматични - додала је она.

- Уз све то, највише времена проводим радећи као клинички психолог и клинички неуропсихолог. Моји клијенти су дивни људи који имају храброти да затраже помоћ и одаберу пут промене, путовање ка побољшању. До недавно сам радила шест, а некада и свих седам дана у недељи. Пуним срцем. Зато ми је јако важно ово дивно хармонично окружење. Пуно радим са клијентима у контексту комплексне трауме која се десила једној особи, паровима, породицама. Радим и на тестирању когнитивних и емоционалних поремећаја који су животе мојих клијената пореметили, искомпликовали, отежали. Видела сам много, много суза које ме дубоко дотичу. Али и доста осмеха. Никада нисам уморна када сам са мојим клијентима. Ипак, морала сам недавно да признам да и моје тело тражи више сна и да је мудрије да тај позив и послушам. Сада мање радим и коначно имам више времена за нека давно жељена сликања, писања, моју баштицу и кућу - навела је за поменути медиј.

Она је у Београду живела до 1996 године, а затим је одлучила да напусти Србију.

- Глуму сам уписала када ми је било седамнаест година. Отишла сам на пријемни и била примљена, мада сам желела да студирам и медицину. Пре саобрацајног удеса, осамдесете, спремала сам се за пријемни испит на Медицинском факултету у Београду. Глуму сам поцела студирати у класи Огњенке Милицевић, али сам после снимања филма "Љубав и бијес" прешла у класу професора Миленка Марицица. Моји најдражи пријатељи били су Жарко Лаушевић, Енвер Петровци и Борис Комнениц. Прву филмску улогу добила сам седамдесет и седме у филму "Љубав и бес". Жарко и ја смо добри пријатељи још од Академије, међу нама је увек постојао неки флуид - казала је она једном приликом.