Није Карли, а ни Мадона: У бившој Југи од ове наше певачице ГЕЈЕВИ НАПРАВИЛИ КУЛТ, а њене песме и данас СВИ ПЕВАМО
Оскар Вајлд је једном рекао да себичност није када појединац живи живот на свој начин, већ је себичност када наметне своје ставове другима о томе како би требали живети. На простору Балкана и данас постоји пресија и стигма везана за поједине људске изборе. Међутим, особа која се код нас пре свих издвојила као она са посебном ширином свести и светским духом је - Лепа Лукић, а ево и зашто.
Друга половина 20. века позната је по добрим ноћним изласцима у Београду. Наше старије окружење радо прича о незаборавним изласцима 70-их и 80-их година прошлог века, када су се почели отварати први клубови у престоници. Музика је била јако важан сегмент у друштву и придавао јој се посебан значај.
Србија тада први пут није каснила за развијеним делом света када је провод у питању, а деведесетих је Београд имао "вајб" Лондона, Њујорка или Берлина. Први геј клуб у Србији је био пионирски корак ка стварању сигурног и инклузивног простора и за LGBTQ заједницу. Отворен је са циљем да пружи подршку и окупи људе који су се осећали маргинализовано или дискриминисано због своје оријентације. Овај клуб је био важан корак ка промовисању прихватања, толеранције и једнакости у друштву. Основан је са идејом да пружи сигурно место где се људи могу окупити, дружити, забављати и бити своји без страха од осуде или дискриминације.
"Хтео је да УБИЈЕ СЕБЕ И МЕНЕ" Лепа Лукић проживела ПАКАО са бившим мужем - Увукао ме у кола и држао...
Ево КОМЕ ће Лепа Лукић оставити сво своје богатство, станове, куће и ресторан, АЛИ ПОД ЈЕДНИМ УСЛОВОМ
РАЗВОЈ "РАВЕ" КУЛТУРЕ У СРБИЈИ: Историја и еволуција савремене музичке индустрије
У свету је стигма ка геј особама одавно превазиђена, а код нас и данас чујемо да нека геј особа буде претучена. На местима где се они окупљају, често пред улазом стоји полицијска патрола, да их заштити од хомофоба. Од давнина па до данас, у нашој средини није се много тога променило и, веровали ви или не, први класичан геј клуб у Београду отворен је тек 1997. године и звао се "X".
Био је познат и под називом "Рупа", али немојте мислити да је био досадан! Према познаваоцима ове тематике, геј особе готово да и нису биле познате јавности пре тога. Али то не значи да се нису проводиле на свој начин! Пре "X-a", ови људи су се окупљали на необичним местима као што су јавни тоалети и паркови. Један од најпознатијих паркова био је "Мањеж", али нажалост, остао је упамћен и по трагичном догађају. Битно је напоменути да пре "X-a" није постојао формални геј клуб, али су неформална окупљања ЛГБТ популације свакако постојала. Најпопуларније место за дружење била је посластичарница хотела "Москва", где се родила идеја о формирању прве организације за ЛГБТ права. Клуб "X" је био први геј клуб у Београду и налазио се на углу Македонске и Нушићеве улице. Био је познат по томе што су га посећивале јавне личности и најлепше жене Београда.
Музика која се пуштала била је разноврсна, од МТВ хитова до турбо-фолка. Нажалост, клуб је затворен 2006. године. Након "X-a", отворен је клуб "Floyd" који је радио само годину дана. Био је познат по турбо-фолк музици и неугодностима са обезбеђењем. Геј клуб "ВИП" отворен је 2007. године и био је познат по тзв. "дарк роом-у". Радио је годину дана пре него што га је заменио клуб "Toxic". Још један запажен клуб био је "Храбро Срце", који је касније променио назив у "Храм X". Музика је била слична као у "X-u", али су се догодили неки инциденти са сузавцем. Клуб је променио локацију и сада ради под именом "Плеасуре".
Такође су значајни клубови "Г-Стар" и "Кинић", који су мењали радна места. У овим клубовима није било народне музике, већ се фокусирало на електронску музику. Године 2003. отворен је клуб "Кан-Кан", који је касније постао познат као "Лоуд & Queer". Ове журке су се одржавале до 2005. године, а затим су се организовале мобилне журке на различитим местима. "Лоуд & Queer" је наставио рад у клубу "Алијанса", који је радио до 2007. године. Након тога је променио име у "Queen" и престао да ради као редован геј клуб. Тренутно активне организације у Београду су "Warm Brothers Community", "Dizzy Queer" и "Rainbow Party". Једини геј клуб који непрестано ради је "Апартман", који се налази тик испод Бранковог моста. Овај клуб је препознатљив по свом занимљивом ентеријеру и одличним забавама. Такође организује тематске журке и понекад има и живе наступе познатих музичара и бендова.
Мало ко би поверовао да је прва геј икона, много пре Јелене Карлеуше, чак и светске геј иконе Мадоне, била Лепа Лукић. Сада већ далеке 1972. године, у време пре првог персоналног рачунара, легенда српске народне музике Лепава Лепа Лукић је имала свој офлајн "фан пејџ" тј. фан клуб под називом "Леписти". Чланови клуба су били толико опчињени тада младом и лепом певачицом, да су чак штампали лист под именом "Наша златна Лепа". Док се многобројни певачи данас хвале милионским прегледима и пратиоцима на друштвеним мрежама, певачица Лепа Лукић имала је свој "фан клуб" још пре 52 године.
- Лепу волимо јер је њено грло суво злато - коментар је оснивача и члана фан клуба Лепе Лукић. Чланови су хвалили певачицу на "сва уста" и нису крили одушевљеност њеним гласом и стасом. Иако је сада у пензији, Лепу сви знају као даму бритког језика и склоношћу ка свему што је људско.
Многи се сећају Лепе из често репризираних "Камионџија", као и да је у "Трезору" 2006. године репризирана "Пријатно је бити Лепа"- документарна емисија сценаристе и редитеља Владимира Андрића која се на специфичан начин бави популарном културом, кроз бележење феномена хистерије и обожавања који су почетком седамдесетих година прошлог века на сваком кораку пратили Лепу Лукић. Милан Влајчић у критици емисије у Политици 26. марта 1972. године пише:"Наша балканска варијанта звездоманије има оне особености које је својом камером забележио Андрић: Лепу у Београду препознају по јединственој боји кола, клуб Леписта издаје свој лист који се, као и друга гласила, бори за дотације; студенткиња прве године књижевности пише стихове са Миљковићевим метафорама о божанственој Лепи; косач на пољу, у нормално прљавој и знојем улепљеној кошуљи, каже да обожава Лепу зато што "пева о животу какав он јесте"(!) ... Андрић је следио основни закон честитог документарног сведочења: није наметао своје судове и укус, није иронисао нити персифлирао тамо где је већ сам живот довољно уврнут и пародичан, учинио је да слике говоре о томе где смо и како живимо", остало је забележено.
Учесници су били Жика Богдановић, Лепа Лукић, Тома Здравковић и Леписти. Драматург је Мирослава Сретеновић, звук је радио Вуко Дабушко и Рихард Мерц. Сниматељ је Душко Стефановић а монтажа Петар Аранђеловић. Сценарио и режију, како смо напоменули потписује Владимир Андрић. Емисија је премијерно емитована 23.03.1972, а репризирана у "Трезору" 18.12.2006.
Србија Данас/Маја Ђорђевић