Ко је жена која је имала ПОСЕБАН ОДНОС са Лаушевићем? ЗЛА КОБ их задесила на врхунцу каријера и заувек повезала
Никада нису били љубавници.
Упркос томе што су многобројне колеге били поштоваоци Лаушевићевог лика и дела, са једном југословенском уметницом имао је посебан однос, однос о ком је она посебно говорила у неколико наврата.
О томе колико су били блиски глумица је говорила својевремено за "Недељник", те открила до тада непознате детаље и о Лаушевићевим затворским данима.
"Био је пресрећан што му није опала коса" Лаушевићев велики пријатељ испричао све о његовој тешкој борби са здрављем
Преминули јој мајка, отац, брат, супруг, па пас: Сви оптуживали певачицу да се бави ВЛАШКОМ МАГИЈОМ, а ово је једина истина
- Тупчо. Мој диван пријатељ, па и више: душа која чедно додирује најтананији део бића у мени. Били смо као породица, иако крвљу нисмо везани. За мене Тупчо. За сав остали свет Жарко Лаушевић. Исти даровити рукопис, где је најснажнија прича речена тишином и разменом искрености додирујући тако истините дубине публике. Наше сцене у „Стакленој менажерији“ су запамћене и вољене до дана данашњих. Премијера је била у Београдском драмском позоришту на Црвеном крсту. Колико ми је познато, ово је била прва представа у историји српског позоришта која се играла два пута дневно: и матине и увече, као да је филм у биоскопу. Публика нас је доживљавала као две особе спојене у једно исто биће. Многе колеге такође. Неки други људи су почели да нас погрешно доживљавају као љубавнике. Тупчо и ја никада нисмо били љубавници. Наш унутарњи додир не припада тој причи. Наш однос је био сусретање две душе, много деликатнији и драгоценији. Никад укаљан. Имали смо много прилика да постанемо љубавници да смо то хтели, током београдских представа, и домаћих и међународних турнеја, али нисмо. Не зато што нисмо могли, већ зато што то није природа нашег односа - говорила је Мерима.
- Мој Владица је разумео. Мој муж Владица који је био и остао мој човек, мој романтични мушкарац кога сам највише волела. И сада када га више нема. Владица је знао да је природа односа Тупча и Тупча бесполна. Дан после кобне ноћи, када се десила трагедија у којој је Жарко Лаушевић пуцњем нехотице угасио животе два младића у Подгорици, Владица ми је то јавио. Дошао је у позориште. „Лепи“, тако ме је звао, „десило се нешто страшно. Јеси ли чула?“ Одвезао ме је одмах на аеродром и одлетела сам за Подгорицу, па у затвор у Спужу. Тупчо је доведен у собу са дугачким столом за којим седимо његов друг Љуба Дапчевић и ја окружени тмурним стражарима - испричала је Исаковићева.
- "Жарко Лаушевић", рекоше при отварању врата. Тупчо седе, дрхтећи и ломећи прсте руку у безнађу. Очи су му биле крваве јер су се, приликом тог несретног напада младића на њега сочива нагло усекла у оба ока. Цвокотао је гледајући у мене. Вероватно ме није ни могао јасно видети јер је носио диоптрију сочива -6. Чуо је мој глас: „Мој Тупчо, то сам ја.“ Понављао је: „Знам, знам, Тупчо, ја сам, ја сам… ја сам можда убио… Ја сам можда убио… Два младића су рањена, можда сам их убио..." - препричавала глумица.
- Вратила сам се у Београд у сузама. Испричала сам Владици како сам видела Тупча сломљеног, схрваног болом и страхом. Страхом не шта ће бити са њим, већ страхом да је можда усмртио два младића. Тада се још није знало. Јављено је да су у болници у критичном стању. После сам и са мојим маленим сином Мидом посетила Тупча у Спужу. У том тренутку Жарко је имао подршку своје напаћене породице, и скоро да није имао других пријатеља. Само Љуба Дапчевић, кога нисам познавала, и ја. Прешао је потом у пожаревачки затвор. Владица ме је посаветовао шта може бити од помоћи некоме ко је у затвору, па сам набављала вунене поткошуље и војничке термалне гаће дугих ногавица из Лондона и носила их Тупчу - испричала је Мерима.
Мерима Исаковић и Жарко Лаушевић били су обоје у своје време велике звезде. Прелепи, млади, талентовани, са целим животом пред собом. Предвиђана им је блистава каријера, а у тренутку када су обоје били у зениту славе, обоје су доживели злу коб судбине.
У време када је почео да се приказује филм "Нека друга жена", почетком осамдесетих, у којем је тумачила главну улогу са Драганом Николићем, Мерима Исаковић је доживела тешку саобраћајну несрећу. Због ужасне повреде кичме приликом удеса остала је непокретна. Имала је само 21. годину.
А онда је дошао тај 31. јул 1993. године, када је Лаушевић у једном подгоричком кафићу усмртио двојицу, а тешко ранио једног младића и преко ноћи од великог глумца постао убица. У годинама које су уследиле судило се и причало свашта. Док је процес трајао, а и после тога, судило се Жарку и ван суднице. Суђење јавности је ишло по линији самоодбрана - убиство. Неки су жалили што је заустављена блистава глумачка каријера, а неки су говорили: "Зар је то важно када су животи изгубљени". Лаушевића је 2011. помиловао тадашњи председник Републике Србије Борис Тадић, а 2012. му је уручен српски пасош. Домаћем филму вратио се 2015. улогом у "Смрдљивој бајци".