"Наши дезертери славе рат к'о к*рва невиност" Оглашавање Ведране Рудан уочи 30 година "Олује" - Колоне Хрвата и Хрватица возили дома српске мадраце, телевизоре, фрижидере...
Хрватска списатељица још једном показује да се не плаши јавног линча нити забране. Њене речи дубоко иритирају једне, али и отварају очи другима.
Позната књижевница и колумнисткиња Ведрана Рудан поново је узбуркала јавност објавом на свом блогу, где се осврнула на обележавање годишњице хрватске злочиначке војно-полицијске операције “Олуја”.
У тексту названом „Хрватина у парку“, Рудан је, у свом препознатљивом, бритком стилу, коментарисала постављање војног возила испред Музеја града Ријеке, али и ширу политичку и друштвену климу у Хрватској.
Као круна њеног текста, долази бизарна и снажно симболична сцена, а речи Руданове преносимо у целости.
- Фотка коју гледате снимљена је данас испред Музеја града Ријеке, у којем се одржава изложба "На путу до Олује". Жељезно чудовиште нетко је паркирао на мјесто гдје би се дјеца требала играти и учити љубави према љепоти. Има ли ишта љепшег од цвијећа, дрвећа, мириса земље? Који цинизам. Рат и "побједа" стара 30 година славе се у земљи којом "владају" дезертери Пленковић и онај други.
За глупане објашњење, "владају" је под наводницима јер је Хрватска одавно продана. За глупане додатно објашњење. Олуја је била амерички пројект. Туђман и Милошевић, два брата рођена, брзо су се сложила. Била сам у Бенковцу дан након побједе. Видјела сам колоне Хрвата и Хрватица. Сједили су на тракторима и возили дома српске мадраце, телевизоре, фрижидере. Колико је српских стараца плутало у својим бунарима јер се нису хтјели укрцати на оне друге тракторе никад нећемо сазнати. Не знамо ни колико је рањених Хрвата преживјело Олују јер њихов број расте из дана у дан. Не знамо ни колико ћемо платити прославу хрватске мајке свих побједа. Једино што сигурно знамо је да наши дезертери славе рат к'о курва невиност и да животаримо у земљи које нема. Није све тако црно како изгледа. Хрватске будале ће и у овој фешти наћи траг весеља. Глупани, дио сам ваше екипе. Да само знате како сам била весела кад се јутрос моја Лола покакала на Хрватину. Не, нисам извукла врећицу из торбе.
Ведрана Рудан још једном показује да се не плаши јавног линча нити забране. Њене речи дубоко иритирају једне, али и отварају очи другима. У времену кад се историја често посматра кроз једнострану призму, њен текст, без обзира на тон, нуди другачију, личну и сирову перспективу.
