НЕ ЖИВИ ВИШЕ СА ЖЕНОМ И ЋЕРКОМ: Ђорђе Давид се иселио у други стан: "Мушка суза је, кажу, најтежа"
Све открио
Певач Ђорђе Давид са супругом Аном има ћерку Сташу. Иако је открио да не живе заједно, оне су му, како каже, увек на првом месту.
Он не крије да често због породице и посла себе ставља на последње место, али то не сматра грешком.
ИВАНА МИЛЕНКОВИЋ ПОВОДОМ ВЕСТИ ДА ЈЕ ДАЛА ОТКАЗ НА РТС-у: "Све се искомпликовало, лекари су ми рекли да..."
КАЈА ОСТАВИЛА 13 ГОДИНА МЛАЂЕГ ХРВАТСКОГ ТЕНИСЕРА: Певачица донела одлуку! Ово је разлог раскида!
У "ПИЏАМИ" И ПАТИКАМА СЕ ПОЈАВИЛА НА ВЕНЧАЊУ СВОГ БРАТА: Ово издање Ђанијеве ћерке зачудило многе! (ФОТО)
- Породицу увек стављам на место број један. Откако се Сташа родила, она је на првом месту, затим Ана, а онда мој бенд, јер је то моја породица и идентитет. То је моја крв, срце и снага. Да бих ја био како треба, са стране радим ствари које ме држе у фокусу. Породица је оно што те чини радосним, оно где се улажеш и што ти узима емоцију - истакао је Ђорђе за "Блиц", који је, подсетимо, недавно открио да не живи у истом стану са супругом и ћерком:
- Не живим са породицом, ја сам у једном стану, а Ана је са дететом у другом. Са нама је све у реду, супругу волим највише на свету, али због одређених животних околности, тренутно смо раздвојени, док не решим стамбено питање", открио је Ђорђе Давид у једном интервјуу.
Певач такође никада није крио своје емоције, те открио када је и због чега последњи пут плакао:
- Мушка суза је, кажу, најтежа. Ја ипак мислим да је женска. Мушкарци који не плачу, ја се плашим таквих људи - признао је Давид и додао:
- Плакао сам на проби када је један мој кандидат отпевао баладу, али нисам био једини. Имао сам наочаре, гледао у патос и када сам подигао главу са видео и остале. Ми који се бавимо овим послом, кад је емоција у питању, те ствари осећамо много снажније. Ми смо тренирани за такве ствари. Пре тога сам плакао када се овај ужас догодио. Кад чујеш као вест, да се то дешава "преко баре", наравно да је страшно, али кад се то деси на девет километара од зграде у којој ја станујем, та школа је удаљена девет километара од школе у коју иде моја Сташа, онда осетиш страховит пораз и тугу. Осетиш се несигурно, схваташ да постоје паралелни светови које је технологија донела и које клинцима муте мозак. Родитељима желим да кажем да морају много више времена и пажње да посвете деци.