ОВА НОВИНАРКА је СУПРУГА Кокана из "Породичног блага": Многе су жуделе за њим, а очарала га је само она!
Љубав која траје.
Глумац Александар Дунић, који се прославио улограма у серијама "Срећни људи" и "Породично благо", годинама је у складном браку с Драганом Литричин Дунић, новинарком и универзитетском професорком, иначе доктором књижевних наука.
Деведесетих је жарила и палила, а онда је НАПУСТИЛА МУЗИЧКУ КАРИЈЕРУ и ЗАВРШИЛА ДВА ФАКУЛТЕТА: Ксенија Мијатовић је данас непрепознатљива!
Како су једном приликом њих двоје открили, Александар је био верни гледалац Драганине емисије из области културе "Личности и светови" и било је јасно да су им интересовања слична, а љубав је наводно планула на први поглед.
- При том, светови драмске уметности и књижевности су компатибилни, тако да нисмо два света - истакла је својевремено Драгана за Story.
Како је она пре неколико година објаснила, син Душан, који данас има већ 20 година, центар је њиховог света.
- Трудимо се да га васпитамо тако да постане добар човек. Учимо га племенитости, хуманости, храбрости, али и да живи по овим већ помало заборављеним врлинама у данашње време. Не верујем у лажне вредности новог доба, као ни у брз, лак и незаслужен успех. Верујем само у највише људске вредности које ће, ипак, победити у сваком времену. Истина је увек јача од лажи, доброта од зла, светлост од таме, љубав од мржње, правда од неправде, а време као најбољи судија показаће да је бољи свет могућ једино ако постанемо бољи људи. А то значи и да, упркос тренутној суморној стварности, васпитавамо децу да верују у идеале - истакла је она.
Александар је једном приликом открио због чега није завршио глуму у српској престоници.
- Био сам у ужем избору у Београду, нисам примљен, али ме је зато Бранко Плеша примио на одсек глуме у Новом Саду. Десила се случајност, као и много пута, с тим да је ова случајност била одлична за мене јер сам од Бранка Плеше много научио и била ми је част да будем његов студент - навео је глумац.
- Нови Сад је у време кад сам ја студирао био апсолутно безбедан град финих и добронамерних људи. Наравно, као студент са стране више сам био упућен на друге студенте који, такође, нису били Новосађани. Дивно смо се дружили и учили од једног од најбољих. Жао ми је што нас је живот тако раздвојио па се не виђамо онолико колико бих желео - додао је тада он.