"Нисмо имали где свећу да запалимо..." Радови на цркви коју Вики гради у родном селу свог оца коначно се приводе крају

Вики Миљковић и њен супруг Драган Ташковић Ташкеграде цркву у родном селу њеног оца, Југ Богдановцу код Ниша.

Брачни пар је на себе преузео градњу након постављања темеља, а ускоро се очекује крај радова.

- Ја сам рођена у Нишу, Велики Вртоп је родно село моје маме, а Југ Богдановац је родно село мог тате. Ја сам тамо као дете обожавала да идем и сад волим да идем. Нажалост, нема никог од мојих више, али волим да обиђем, одем, изађем на гробље баби и деди, обиђем имање. Мој Андреј нема баку и деку на селу. Ташкетови родитељи живе у Сурчину, а Сурчин одавно више није село. Тотално се урбанизовао. Како Ташке воли да каже, ја сам сељак из Сурчина, а он то с поносом каже, у најпозитивнијем и најлепшем светлу. Жао ми је што мој Андреј не може да одлази на село јер то носи неке много лепе моменте - рекла је музичка звезда па наставила:

- Ја сам као дете одлазила и код маминих у Велики Вртоп и код татиних у Југ Богдановац. И тамо сам стекла и понела неке ствари. Рођена сам у Нишу, а живим у Београду од своје 19. године. Прелеп град, град који обожавам и мислим да свој живот више ни на једном другом месту не бих могла да замислим. Али нигде такво искуство не могу да пронађем и да понесем те неке лепе ствари као што сам код моје баке и деке на селу и у једном и другом понела и научила и то је нешто с чим се поносим. То су неке вредности које су ме научиле и које су ме формирале оваквом личношћу каква ја јесам данас.

Екипа Курира је својевремено ишла у оба села.

- Драго ми је, јер то треба видети, то је прелепо. Нетакнута природа, ти дивни људи који тамо живе, који су јако гостопримљиви, и кад неког не познају, увек су расположени. Не знам како су вас дочекали, али претпостављам, јако су расположени да сваком изађу у сусрет, иако горе у родном селу моје маме, још јако мало људи живи. Не знам да ли их има 50-ак.

У Југ Богдановцу се прича да завршавате цркву којој сте ти и Ташке ктитори.

- Да, ја то не волим да износим јавно и не волим да причам о томе. Ми то радимо из свог срца и за своју душу, али о том потом, то неком другом приликом, нек не буде то сада тема овог разговора.

Хтео сам да добијем потврду приче, мештани су јако поносни на то.

- Наравно. Ми смо дошли на самом почетку кад је био темељ урађен и започето да се зида. Ташке и ја смо преузели и ево водимо то до краја. Завршавамо цркву, сада фрескописац осликава све то. Урађена је фасада, стављени прозори, врата, куполе, унутра олтар, све што је требало. Полако приводимо крају. То траје већ пар година, јер црква се не гради за шест месеци и годину дана, то иде мало дуже, али кажемо отом потом, то је тема за неку другу причу, али на то смо посебно поносни јер то је родно село мог тате, ја сам тамо одлазила као дете и са својом бабом нисам имала где свећу да запалим, него смо ишли у суседно село које је неких седам, осам километара далеко.

Kurir.rs/Горан Јовановић