Спасили животе док је Титаник тонуо, па загрљени ОТИШЛИ У СМРТ: Ово је ИСТИНИТА прича о ВЕЧНОЈ љубави, а нема везе са Роуз и Џеком

Сваки човек који је некада у животу погледао сада већ култни филм "Титаник", засигурно се сећа једне од најемотивнијих и најупечатљивијих сцена овог филмског остварења, која остаје дубоко урезана у памћење чак и након много година касније. 

Поменути кадар прати старији, имућни пар, у тренутку када брод већ увелико тоне, а госпођа и господин, помирени са својом судбином, остају да леже на кревету у својој кабини док ледена вода почиње силовито да надолази, продире у бродске кабине и испуњава цео простор. Ипак, њих двоје остају загрљени да мирно дочекају свој крај, док бродски оркестар свира свој опроштајни концерт на палуби.

Призор из легендарног филма дирнуо је тада и најтврђа срца, али обожаватељи овог филма, као и јавност уопштено, не зна да у поменутој сцени није била реч о уметничкој слободи редитеља и филмске екипе, већ о једној невероватној истинитој причи о правој љубави и двоје несвакидашњих људи који су одбили да се спасе, одлучивши да у смрт оду онако како су и проживели читав свој живот - заједно. 

Управо ова истинита прича била је прича која је надахнула драматичну сцену из филма.

Поменути брачни пар био је по много чему пар из снова. Иако је њихов брак био уговорен од стране породица, што је у то време била врло честа појава, љубав између америчког бизнисмена немачког порекла, милионера и једног од оснивача трговинског ланца "Мејси" и добро васпитане девојке чија је породица у то време тек недавно из Европе мигрирала у САД, убрзо је процветала, развивши се у искрена и дубока осећања с обе стране. 

Године 1871. венчали су се богати трговац Исидор Штраус и девојка Розали, познатија као Ида. Током наредних 15 година њихов складан и срећан брак крунисан је са чак седморо деце. Блиски пријатељи и породица су у то време Исидора и Иду сматрали сродним душама и супружницима који су били невероватно привржени једно другом. Исидор је због природе свог посла много путовао, али је са супругом увек размењивао и по неколико писама дневно, пишући јој о својим свакодневним доживљајима, местима које је обилазио и послу, али и изјављујући јој своју љубав.

Када су деца већ одрасла, Ида више није морала да остаје код куће како би бринула о породици и домаћинству, те брачни пар није имао разлога да буде растављен између граница и мора, па је Ида од тада често путовала са својим супругом. То је био случај и фаталне зиме 1911/1912. године када је испливао један од најчувенијих путничких бродова свих времена - Титаник. 

Пар је зиму провео у Европи, највише времена боравећи у Француској током празника. По плану, било је предвиђено да се кући врате раније, али је штрајк произвођача угља у Енглеској судбински одложио њихове планове. Исидору је у том тренутку речено да ће ка Америци, докле год траје штрајк радника, сигурно испловити само један једини брод, велелепни, "непотопиви" Титаник. 

Управо тако су се, игром случаја и несрећних околности, Исидор и Ида нашли на путу ка Америци 14. априла 1912. године када се догодила једна од највећих трагедија потонућа брода у модерном добу. У једном тренутку, касно у ноћ, далеко од цивилизације, Титаник је ударио у ледени брег и почео да тоне невероватном брзином, преполовивши се практично на пола.

Према сведочењима преживелих касније, према изворима оних који су присуствовали овој страшној несрећи, забележено је да је брачни пар Штраус у једном тренутку дошао до чамца за спасавање, под редним бројем 8, у пратњи служавке госпође Штраус, Елен Бирд. Како је реч била о госпођи и господину у годинама, официр задужен за евакуацију им је понудио место у чамцу, али је у том тренутку Исидор донео одлуку која га је коштала живота, када је одбио да спаси себе докле год на Титанику још увек има неевакуисаних жена и деце. 

Како су њих двоје били угледног друштвеног положаја и једни од најбогатијих путника на броду, Иди је, као жени, било осигурано место у једном од чамаца. Супротно уобичајеном протоколу који је гласио да у ситуацијама опасним по живот на мору прво треба спашавати искључиво жене и децу, и Исидору Штраусу је било гарантовано место у чамцу. Међутим, након што се Исидор одрекао свог места и своју одлуку саопштио официрима, Ида је без размишљања одбила да уђе у чамац, вероватно из жеље да не напусти свог мужа и да остане уз њега до самог краја, ма какав год исход био напослетку. Била је спремна и да оде у смрт, свесна размера трагедије, али је одлучила да то буде уз оног уз ког је провела цео свој живот. 

Преживели сведоци, који су у том тренутку већ били смештени у чамцу, касније су пренели да је Ида тада изјавила: "Исидоре, моје место је уз тебе. Дуго сам живела с тобом, волела те, а ако је потребно, сада ћу и умрети с тобом", рекла је госпођа Штраус.

Ова потресна сцена има праву историјску позадину, иако су, сасвим очекивано, сву "славу" филма преузели лик Џека Досона и Роуз де Вит Букатер, који су заправо фиктивни ликови, измишљени за потребе филма, те никад нису заиста постојали.

Иако ју је супруг молио да се спаси, Ида ни у једном тренутку није променила мишљење. Остала је доследна себи и својој одлуци, која је пре свега проистекла из снаге љубави коју је осећала према свом супругу. У том тренутку, својој служавки је дала бунду, рекавши једноставно да њој неће бити потребна и сместила је у чамац, а онда се са супругом повукла назад у њихову кабину. Последњи пут су виђени како седе на палуби, тихо јецају и држе се за руке док се око њих све урушава и нестаје у леденим водама Атлантског океана.

Када су преживели путници бродом "Карпатија" стигли у Њујорк, многи су, укључујући и њихову личну служавку Елен, испричали новинарима безвременску причу Исидора и Иде Штраус називајући је "најневероватнијим примером љубави и привржености". Управо из тог разлога, њихова прича муњевитом брзином се проширила читавим светом. Рабини су је током служби у синагогама препричавали верницима, новине су неисцрпно писале о њој, а посвећена им је чак и песма "Катастрофа Титаника", која је била популарна међу америчким Јеврејима у то време. 

У време потонућа Титаника 1912. године, Исидор је имао 67, а Ида 63 године, и били су у браку више од 40 година. Након коначног потонућа, Исидорово мртво тело пронађено је касније са још 306 утопљеника, и идентификовано, али је Идино тело заувек остало негде у дубинама ледених вода и вероватно, са многим другим жртвама трагедије, почива на дну океана. Ипак, на Штраусовом гробу у Бронксу, иако нису сахрањени заједно, исписан је један једноставан, али свеобухватан цитат, чиме је њихова љубав заувек овековечена: "Вода не може угасити љубав, нити је може потопити." 

Снага љубави брачног пара Штраус и жртва коју су поднели зарад већег добра, спасивши на тај начин многе животе на Титанику, одвела их је у вечност, чиме су доказали да их ни смрт није могла раставити. Управо из тог разлога, њихова прича била је и остала непресушни извор инспирације за многа уметничка остварења - како филмска, тако и књижевна. 

Иначе, на Титанику је те кобне ноћи укупно било око 2.200 особа, а погинуло је око 1.500. Број смрти могао је бити умањен уградњом већег броја чамаца за спашавање и попуњавањем чамаца до краја капацитета приликом потонућа, с обзиром на то да је у брзини и целокупном хаосу током несреће доста чамаца испливавало са мањим бројем људи него што је предвиђено.

Србија Данас/Н.Ж.