АНТРОПОЛОЗИ УТВРДИЛИ: Свети Никола је био идентичан као на икони, био је висок 165 цм, а ево шта је ЈЕО
Сјајно откриће
Српски народ је као најрођенијег прихватио Светог Николу из Мале Азије, скромног и доброћудног чудотворца, покровитеља сиротих, путника, бродара и рибара.
Он је провео живот у 4. векуна око 2.000 километара од Србије, која је крштена тек неколико стољећа касније, али у нашем народном предању и легендама усвојен као "домаћи" светац.
За албанску БЕСУ смо сви чули, имају је и Срби - знате ли КАКО СЕ КОД НАС она зове?
ЗИМИ УНИШТАВАТЕ БРИСАЧЕ? Ако се придржавате ОВИХ правила радиће као нови
АУ КАКАВ БАКСУЗ! Припремао се да ЗАПРОСИ девојку 6 месеци, а онда уследио УЖАС пред ИЗАБРАНИЦОМ
Српски научници покушавају да открију зашто највише српских породица Светог Николу сматра својим небеским покровитељем и обиљежава данашњи Никољдан као крсну славу.
- Средњовековни документи показују да је већ тада световно име Никола међу Србима било често, док је код Грка било резервисано за црквене достојанственике - каже византолог др Предраг Коматина.
- Неколико младих историчара управо истражује како се култ Светог Николе проширио и необично снажно укоријенио међу Словенима, нарочито међу Србима - додаје.
Немањићи су били највећи дародавци катедрале у Барију где су 1078. пренесене светитељеве мошти из цркве у Мири, у малоазијској области Ликији, гдје је био епископ. У средњем веку је владало уверење да је Свети Никола изгледао баш као лик на икони коју је поклонио Стефан Дечански.
- Ова је икона задивљујуће дело, због чега из многих делова света у Бари долазе важне личности да начине копије, пошто је владала фама да је настала према старој слици Светог Николаса на коју је набасао онај трговац, а била је насликана уживо, према стварном изгледу светитеља - забилежио је језуита Антонио Беатило, хагиограф Светог Николе и хроничар катедрале у Барију из 16. вијека.
Велика икона краља Уроша (Трећег Дечанског) чува се са великим обожавањем у Тајној капели са светим реликвијама и одатле је никада не износе, осим у ријетким приликама када настане велика суша, или се десе превелике кише. И право је чудо видјети да увек, када се велика света икона изложи народу који плаче и кличе, одједном почну да падају или престану кише, зависно од потребе.
Мошти Светог Николе су, на препад, у време византијско-арапских ратова у 11. веку, отели морнари из Барија из православне византијске цркве у Мири. Нешто касније, у исту цркву су банули и венецијански пљачкаши, који су из ње такође узели делове скелета.
Вековима је трајало спорење свештенства из Барија и Венеције, ко има праве свете мошти. Да би се спор разрешио, у помоћ је 1953. позвана наука. Отворен је саркофаг у Барију, а професор др Луиђи Мартино је детаљно анатомски и антрополошки проучио кости.
Утврдио је да лице приказано на икони која је била власништво Стефана Дечанског у потпуности одговара изгледу особе сахрањене у гробу!
- По грађи лобање и скелета, светац је припадао бијелој кавкаској медитеранској раси, коју карактерише средње висок раст и тамнија кожа. Имао је високо чело, повијен нос и костур просјечне грађ - забележио је др Мартино.
Антрополог је утврдио да је Свети Никола био висок 167-168 центиметара, а оштећења на његовим зглобовима, кичми и грудној кости, као и задебљања лобање протумачио је као последице мучења и дуготрајног боравка у хладној и влажној тамници, о чему говори и светитељево житије. Антрополошко проучавање моштију указало је да је светац био вегетаријанац.
Најстарију чудесну икону са оригиналним портретом Светог Николе, по Бетиловим речима, извесни "трговац Вандал" пронашао је у Малој Азији, одакле ју је донио у Африку "да му чува добра", што сведочи да је био хришћанин. Одатле је света слика непознатим путевима стигла до Србије и Стефана Дечанског, који је дао да се направи њена верна копија коју је поклонио катедрали у Барију.
Српско народно предање сматра Светог Николу за заштитника путника, лађара и рибара. Ово народно веровање почива на епизоди из црквеног житија када је Никола, као обичан ходочасник, кренуо бродом у Свету земљу. У једном тренутку угледао је сатану како сече ужад једара и подиже страшну олују. Путници и бродари су били очајни, а онда се десило чудо: молитва смиреног светитеља је смирила и растерала облаке.
Занимљиво је да је Свети Сава пловећи ка Светој земљи, на исти начин као и Свети Никола зауставио олују коју је изазвао нечастиви и спасао путнике. На икони која се под редним бројем један чува у Народном музеју у Београду представљени су Свети Никола и Свети Сава, при чему га старији светитељ делимично заклања, као да хода испред њега, да је његов претходник.
Како је "претворен" у Деда Мраза
Народно веровање да је Свети Никола заштитник убогих потиче из његовог житија које наводи да је овај светитељ продао породично имање да би помагао невољницима.
Најдирљива је прича о помоћи сиромашном оцу који је имао три прелепе младе кћери стасале за удају, али просци, по тадашњим обичајима, нису хтели да их узму без мираза. У ствари, породица је била толико сиромашна да им је претила смрт од глади.
Очајни отац је одлучио да подводи кћери, да би зарадиле за преживљавање, али Свети Никола је то сазнао и продао имања, а кесе злата за девојачки мираз ноћу је, кришом, убацивао у кућу сиромаха.
Ако вас ова прича подсећа на новогодишњу бајку, у праву сте. Онај симпатични Дједа Мраз који деци у новогодишњој ноћи доноси поклоне је у ствари Свети Никола, чији је хришћански идентитет у модерним временима избрисан комерцијализацијом.