ЗНАТЕ ЛИ ШТА ЈЕ ДРЕСИНА? Уколико НЕ ЗНАТЕ, доводите властити ЖИВОТ у огромну ОПАСНОСТ!

  Не радим у маркетингу фирме која прави дресине, ако се уопште још праве, радим с људима који понекад забораве сопствену одговорност за сопствени живот

Е, какво је то време било када смо путовали возовима. Памтите? Возови на све стране, гужве на станицама, неки плачу од среће, неки од туге, неки се састају, неки растају. Људи вуку кофере, торбе, децу. Децу највише.

Деца к’о деца, гледају у чуду, завирују, плаше се од пуштања паре из локомотиве, а потом и писка. Колико је само малишана маштало да буду отправници возова. Ако не то, онда бар кондуктери. Али, сва, али баш сва деца су плакала када отац сиђе на станици док је воз у њој, да допуни термос водом. Хоће ли стићи да се врати, или остадосмо без тате. Тате су се увек враћале, све са термосом у рукама. За децу.

Кушет, кувана јаја, сир

Вагони подељени на прву и другу класу. Воз иде истом брзином, у истом смеру – за све класе. Али, класа је класа. А тек кола за спавање, или спаваћа кола, како смо их звали. Ух, дивоте! Кушет са шест лежајева није био стриктно подељен по половима, или боље речено, био је родно равноправан. Део са по два лежаја – није. Сем ако нисте венчани, ништа од тога да делите исти купе. Па воз таман крене, ваде се велике салвете, печено пиле, кувана јаја, сир и парадајз. Нико срећнији.

Вода из кабинета за умивање није за пиће, али ништа слађе од те воде. Данас, у земљама које имају возове, ово личи на романтичну слику. Нема купеа, све је отворено, удобно, мекано, као у авиону. Пролази и кондуктерка, не знам како се зове то занимање, пошто она љубазно нуди сокове, грицкалице.

Чује се пријатна музика и увек се најављује следећа станица. Возови иду глатко, нема труцкања, нема гушења у тунелу због паре из локомотиве. Но, да оставимо то по страни.

Можда се неки сећају и дресине. То је направа која је ишла шинама, али на ручни погон. Служила је као помоћ при поправкама и сличним незгодама. Личила је на велику играчку за децу коју деца могу сама да возе, покрећући ручицу горе-доле. Само, деца никада нису возила дресину. Привилегија је сачувана за одрасле.

Тако, вратимо се идеји о томе како заправо функционишемо. Неко „седне у воз” и чека да негде стигне у животу. Има добру вучу, ствари иду „као по шинама”. Неко сам гура, својом локомотивом, свој живот. А неко кроз живот иде дресином.

Кад оде воз Да ли се неко препознаје у једној од ове три ствари? Заиста је лепо када (те) неко вуче, зар не? Неко брине, улаже. Негује, теши, подстиче… Питање је шта се деси када тај неко дигне руке, умори се, нађе неки други вагон, нестане? Да ли је онда и даље тако удобно? Ненаучени на животне окуке и (не дај боже) тунеле, многи се изгубе. Сиђу на погрешној станици, раније или просто промаше станицу. И гле чуда! Оде воз!

Мало је другачије када неко сам гура своју животну композицију. Тешко је, напорно, вагони пуни што старијих, што млађих. А све зависи од тог вредног гурача воза, или боље речено, локомотиве која гура од позади. Онима унутра може да буде лепо, зашто да не. Удобно и мекано, неко је одговоран за станице, улазак, силазак, опрему, снабдевање.

Није лоше, зар не? Није, за онога ко се вози, али за онога ко гура, хм… Онда се и тај неко умори, дигне руке, нађе бољи и захвалнији посао, или боље и захвалније путнике. Па тако стане воз насред ливаде. Ни макац. Шта сад? Да се нађе друга локомотива? Где? Шта док друга локомотива не дође? А ако наиђе други воз, не знајући да су вагони остављени на прузи?

Страхота од страхоте

Живот у нашим рукама Па сад, ако сте у једном од возова, добро размислите. Да ли је у реду да неко вуче, или гура за нас, уместо нас? То некада може да буде мазохистичка тенденција „локомотиве”, може да буде неки хуманитарац, самарићанин, душа од човека. Рекох ли човека? Да, причамо о некоме ко је човек и не мора да гура или вуче. Бар не за нас. Размислите поново, док се не догоди да вагони остану на ледини.

Остаје дресина. Сјајно. Ем је на свежем ваздуху, ем возач сам одређује брзину и смер, ем одређује кога ће и да ли ће да повезе. Цео живот у његовим рукама, а он само спушта и подиже ручицу која толико личи на оне помоћу којих улазимо у велике банке, скупе хотеле. Дресина није скупа, могао би да је приушти свако.

Наравно, не радим у маркетингу фирме која прави дресине, ако се уопште још праве, радим с људима који понекад забораве сопствену одговорност за сопствени живот. Па им је увек неко други крив. То некоме ко вози дресину не може да се догоди. Све је у његовим рукама.