2 савета Сигмунда Фројда за све РОДИТЕЉЕ: Како да од детета направите самопоуздану и успешну особу – једноставна правила која сви претражују и одмах дају резултате

Понекад се одрасли запитају: зашто нека деца одрастају у самоуверене, храбре људе који као да светле изнутра, док се други целог живота осврћу на туђа очекивања? Наизглед живе у сличним породицама, иду у исте школе, уче иста слова из истих буквара. Али ипак, један расте са осећајем "ја смем", а други са тескобним "боље је да се не истичем".

У томе лежи једна тиха тајна васпитања, она која се не мери оценама или бројем ваншколских активности. Управо ту танку нит приметио је Сигмунд Фројд, човек који је одлично разумео да будући успех почиње много пре првих бизнис планова и зарађеног новца.

О деци коју чују

Често можемо видети сцену где мало дете показује цртеж: неуредан, искривљен, са чудном дугом. Одрасли му, често и не погледавши рад, добаце: "Па... могао си и уредније", "Опет не личи на тебе", "Зашто је трава плава?"

У таквим тренуцима у детету се нешто тихо спусти и замукне. Код неких накратко, код других озбиљно и дуго. Фројд је о томе говорио задивљујуће прецизно:

"Човек који је био неприкосновени миљеник своје мајке, кроз читав живот носи осећај победника и веру у успех, што неретко води до стварног успеха."

Овде није реч о томе да дете треба хвалити за све редом или затварати очи пред лошим поступцима. Реч је о томе да у његовом свету обавезно постоји барем једна особа, одрасли који га у потпуности прихвата.

Неко ко не захтева од детета да буде "згодно за руковање" и ко не претвара детињство у такмичење за љубав. Самопоуздање не настаје из вике и казни; оно се рађа тамо где се детету даје право да буде оно што јесте: бучно, недоследно, чудно, сањиво или тврдоглаво. Тамо где подршка не звучи као "буди бољи", већ као "важан си."

Зашто је лакше критиковати него подстицати раст

Многи одрасли су и сами одрасли у систему где се "браво" добијало само за непогрешивост. Зато и понављају познате сценарије:

• родитељи грде за сваку тројку
• родитељи понављају мантре: "не ради", "не дирај", "не расправљај се"
• свака грешка постаје повод за моралисање

Такво дете се брзо навикне на опрез. Избегава ризичне кораке, бира минималне циљеве и најбезбеднији посао. Развија необично уверење да свет не одобрава храброст, а да су сопствене жеље сувишне. Зато се дешава парадокс: управо они које у детињству нису спутавали, често стварају најнеобичније ствари. "Лоши ђаци" које нису сломили строги оквири израстају у одрасле способне да размишљају ван шаблона и да се не плаше неуспеха. Њих нису научили да дрхте пред грешком, и то постаје њихова огромна предност.

Слобода која је потребна сваком детету

Не може се од деце захтевати да увек буду уредна, јака и одговорна. Самопоуздање се не формира наредбама. Оно се рађа када дете зна да је примећено, да се његове способности уважавају и да се његов темперамент не сматра маном.

Детету је важно дати простор, не безграничан, али искрен. Простор где сме да погреши, да проба, да се противи, бира и мења одлуке. Где се снови не исмевају, већ се пита: "Како да ти помогнем да им се приближиш?"

Занимљиво је колико брзо дете почиње да се мења када одрасли престану да играју игру успеха по упутству и почну да виде човека, а не пројекат.

О сновима који се не могу изнудити

Свако дете има своје мало унутрашње сунце, оно што му пали искру у очима, нешто крхко и неухватљиво. То се не може одгајити забранама нити изградити на страху. То се не може заменити наметнутом професијом. Фројд је рекао:

"Само остварење сна из детињства може донети срећу."

Ова мисао је невероватно модерна. Она не значи да морате постати астронаут ако сте о томе маштали са пет година. Она значи да одрасли не смеју ломити тај унутрашњи глас који детету шапуће где се налази његова радост.

Деца имају редак дар да тачно осећају шта им се заиста допада. Та јасноћа бледи ако је око њих превише онога "буди као сви остали" или "то није озбиљно". Али, ако му одрасли дају право на потрагу, дете израста у особу која зна укус сопственог живота. А то значи у срећног човека.

Успех није у новцу

Успех детета се не темељи на тренутку када му купите први лаптоп, већ на речима које му упућујете:

"Ти можеш"
"Успећеш"
"Пробај, ту сам уз тебе"

Таква атмосфера ствара онај унутрашњи ослонац који је Фројд називао осећајем победника. Не оног гласног и арогантног, већ смиреног. Када дете има одраслу особу која га разуме, оно не расте у трци, већ у развоју. Не плаши се да сања и једног дана дечје "једног дана" претвара у велике пројекте, у дела и у живот којим се поноси.

Србија Данас/Стил, Вукашин Ристић, Дзен/Пренела Ј.Ш.