Била сам гост на СРПСКОЈ свадби - када сам угледала ОВО за МЛАДЕНАЧКИМ столом, слошило ми се!

Свадба је. Пао мрак. Половина друштва черечи печење, а остатак дрнда телефоне размишљајући када би било друштвено прихватљиво да оду. Ја жонглирам између оба и трудим се да не гледам ка младеначком столу. Њих двоје као пред стрељачким водом. Насмејани, а никакви.

Он је добио посао. Она је трудна. Дуго су заједно. Ајд резервиши док стомак не поквари слике у венчаници. Ред је. Знамо се од детињства, нас троје, сада раздвојени празњикавим мерменим подијумом И свим истинама која нисмо изговорили.

Пијем млако пиво и као пројектор на белом свадбеном столњаку видим епилог ове столице са машницом, згужваних салвета и редова шопске салате. Гарсоњеру у Јерковићу, два кредита, свађу око прве школе, првих кола, последње плате и прве рекреативне.

ЦЕЛА СРБИЈА ПОЛУДЕЛА ЗА ЊИМА: Мама и ћерке уживају у сликању у истој одећи

Њу у некој ућебаној тренерци и њега подбулог испред телевизора како шизи што му је пукао тикет јер је то лакше него да размишља да му је пукао живот.

Идемо ка тридесетој и са старим друштвом се махом виђам по свечаним салама. Па ипак, целе године сам отишла само на једно венчање на којем ми је деловало као да су међу свим тим једнократним рођацима и шлихт колегама позвали и љубав.

Пустите малишане да се ИГРАЈУ У БЛАТУ, за децу је ЗДРАВО да се испрљају!

На свадбу сам позвана овако “Ееее, имам новости. Трудна сам! Аха, хвала, хвала. Него, купуј хаљину, резервисали смо простор, шаљем линк да видиш слике”. Брате. Романса.

Чујем свог оца како ми једног ручка у Топчидеру изговара "то је оно што ти нико не каже. Ти бракови који опстају, то су бракови из интереса. Ови из љубави попуцају чим им се оладе хормони и усахне хемија. Интерес остаје. Стан на њено име остаје. Дете коме су пукле патике остаје. То је живот".

Није. Одбијам то да прихватим. Почела сам да мрзим свадбе не због тога што не верујем у љубав - већ зато што и даље тврдоглаво верујем у њу.

Статистика каже да се сваки други брак у Србији заврши разводом. Али мени то није поразно. Далеко ми је језивије оно што се не заврши. Оно што тавори годинама као неисцеђена бубуљица, Што се псује у три ујутру кад клинци заспу. Што се оговара са пријатељицама на путу из Максија и тихо презире током предугих туширања.

Листам у глави све бракове свих људи које сам икада упознала. Убијте ме ако пет делују срећно када се погасе објективи.

Већина су на нивоу пословних партнерстава. Две правне стране које су потписале бригу о заједничком пројекту “двоје мале деце” и који ће трпети пенале након евентуалног раскида уговора.

Ролне и ролне филма дечијих рођендана, кумовских окупљања и беспризорно досадних слава на којима сам била заглављена са тим људима пуних тањира и празних погледа. Где су снови? Страст? Где је петља?

ТАБУ ТЕМА: Мастурбација код мале деце – нешто лоше или део нормалног развоја?

Када смо пристали да будемо тако проклето несрећни?

А има изузетака. Далеко од Фејсбука и Инстаграма, исфолираних селфија и изрежираних сторија постоје та митска бића, искрено срећни парови. Или, да утишамо утопију – искрено испуњени парови који се труде да буду срећни.

И искрено им је тешко. Искрено немају пара. Искрено крпе крај са крајем, цепају купоне и џеџе будни до три ујутру планирајући ко ће од њих двоје да залегне и оде на пар месеци преко да нешто уштеде.

Не гајим илузије да је ико потпуно срећан, али превише виђам људи који су потпуно несрећни. Који су пристали да зарад рутине и чаршије убеђују себе да је чаша полу пуна док лижу сваку капљицу коју уштекају жедни живота као пси.

Времена се мењају и у љубави, баш као што се и љубав мења временом. Па нека траје док је има, уместо да је мрцваримо на апарате док нас не буде.

“Бракови из интереса успевају”, тврди, после својих седамдесет година, мој отац. Не. Бракови из интереса трају.

Је*еш такав брак. Је*еш такво трајање. Је*еш такав успех.