Пре него што УСЛЕДИ РАЗВОД: Ово сви ПАРОВИ морају да УРАДЕ када је ВЕЗА у КРИЗИ и мислите да НЕМА ИЗЛАЗА
Не плашите се да потражите помоћ.
Терапија парова препоручује се без обзира да ли постоји проблем у самом односу пара или је у питању индивидуални проблем, полази се од тога да проблем једног партнера остварује своје ефекте кроз релацију и на другог партнера.
Оно што се дешава у партнерству може остваривати своје негативне ефекте на родитељство, те се током психотерапијског рада партнери едукују на који начин могу спречити уплив штетих садржаја у родитељство.
ВАГА је суптилна, а ДЕВИЦА ситничари: Мали водич како ЗАВЕСТИ хороскопске знаке
ТРИКОВИ ЗА ВОЗАЧЕ КАДА ПАДА КИША: Ево шта треба да урадите и стакла вам неће замаглити
НИСУ САМО ДЛАКЕ И УРИН: Опасности које ВРЕБАЈУ уколико ДЕТЕ ОСТАВИТЕ само са ЉУБИМЦЕМ
У којим животним фазама се препоручује терапија парова?
Терапија парова препоручује се:
- Паровима који још увек нису у браку, односно још увек не живе у заједници;
- Током првих година заједничког живота;
- Паровима са малом децом;
- Паровима са школском децом;
- Паровима са адолесцентима;
- Паровима са одраслом децом која су напустила дом;
- Истополним паровима који услед различитих друштвених утицаја могу имати тешкоће у свом развоју
Свака од наведених фаза носи предвидиве (као што је полазак детета у школу) и непредвидиве (као што је изненадна смрт неког члана породице) животне догађаје који могу утицати на динамику функционисања пара или на развој проблема у партнерском односу. Теме се разликују у зависности од фазе животног циклуса пара. Тако ће, на пример, код парова са децом која су напустила дом, као и код парова са школском децом која су окупирана својим активностима, тема бити поновно враћање на партнерство, како родитељске улоге више нису толико захтевне.
Које теме доводе парове на терапију?
- У партнерство се уселила дистанца, партнери осећају се као да су сами у односу, интимности и блискости је недовољно, или се испољавају на начине који не пријају и не доносе осећај личног и заједничког задовољства и сигурности. Свако је у неком свом свету, заједнички свет је само успутна станица у којој има више непријатности него пријатности, јавља се нејасноћа зашто су уопште заједно;
- Један или оба партнера имају доживљај неразумевања, неприхватања, недостатка саосећајности од стране другог партнера. Постоји превише или премало приче, осуђивања, критиковања, теме важне једном партнеру другом су потпуно неважне;
- Партнери се осећају несигурно у односу, постоји љубомора, потреба за контролисањем;
- Партнери се често свађају, али свака нова свађа не доводи до разрешења проблема, већ се само “залепи” за већ постојеће клупко конфликта. Конфликти постају оптерећујући и ометају партнере у функционисању и у другим аспектима живота;
- Границе нису адекватно успостављене, посебно према породицама порекла. Тако, један од партнера може имати утисак да њихова интима уопште није њихова, јер постоји превелико “мешање” у однос од стране родитеља или других блиских особа;
- Партнери се осећају као да се “гуше” услед недостатка простора и времена за себе и свој лични развој и одмор;
- Партнери имају проблеме у сексуалним односима. Може се јавити недостатак жеље оба или једног партнера, као и друге сексуалне потешкоће;
- Постоји неусаглашеност око значајних тема, као што је проширење породице, рођењем првог или drugogg детета. Један партнер може желети потомство, док други не жели, као што је случај и код планирања другог детета;
- Хронична болест једног од партнера често може бити разлог доласка на партнерску терапију. У таквим случајевима пар добија подршку и обавезну психоедукативну основу кроз коју може разумети која понашања и осећања су везана за болест, а која су део онога што се дешава у односу;
- Туга и губитак члана породице, било да је у питању хронична болест или смрт детета, или неког другог члана породице, као и суочавање са губитком појединих телесних функција (повреде након саобраћајних несрећа, операција, демеција, итд.).
Партнери често долазе на сеансу са идејом да ће коначно неко трећи потврдити да није крив и да је проблем у другој особи. Такође, са сеансе често излазе разговарајући о томе коме је терапеут био више наклоњен, на чијој је страни.
Улога терапеута није да утврђује кривицу. Иначе се сам термин кривица не сматра корисним, како партнери нису на суду, већ у заједници; у психотерапији се учи да и речима које изговарамо обликујемо своје реалности, те је много кориснији термин одговорност, коју имају оба партнера.
Психотерапеут помаже партнерима да увиде своје одговорности за настанак и одржавање проблема, усмерава их на коришћење снага којим се проблем може решити. Његова улога је да задржи неутралну позицију и да развија једнак однос са оба партнера. Уколико, када партнери затворе врата терапијске собе, не могу утврдити на чијој је страни психотерапеут више био, значи да се обоје осећају једнако уважено и прихваћено у новом односу који граде.