Само СРБИ имају ове ОБИЧАЈЕ и они су СТАРИЈИ ОД БИБЛИЈЕ! На ТУЦИНДАН се обавезно ПЕЧЕ БОЖИЋНАР - "То није само МЕСО, већ СИМБОЛ ЖРТВЕ"
Речи "Божић је Божић, а пециво му је брат" добијају дубљи религијски смисао који превазилази површински контекст, показујући да божићно прасе има корене у старинској српској религији. Веселин Чајкановић објашњава да су празници, попут Туциндана, произашли из паганских времена и асимиловани у хришћанство, задржавајући своје везе с извориштем. Аутор истражује обичаје попут припреме "Божићњара" (печенице) који се сматрају ритуалним жртвовањем, а не произлазе из библијских подлога. Повезује ове обичаје с паганским веровањима, наглашавајући континуитет српске културе с мрачним дубинама старе религије
"Ми Срби сматрамо и држимо да је Божић прави празник наш домаћи, ама није црквени" - рекао је Вук Врчевић, познати скупљач народних умотворина и сарадник Вуков цитирајући простодушног српског свештеника. Али Вук и свештени су имали право. Божић, онакав како га је описао Његош, са сламом простртом испред огња, са бадњацима на огњу прекрштеним, са пушкама, пецивима, гуслама, песмама и здравицама - "тај лепи и мили Божић није празник хришћански, него старински српски", каже и Веселин Чајкановић и објашњава даље:
"Кад је српски народ примио хришћанство, и са њиме и све празнике за које је православна црква знала, отпочео је празновати и Божић. Тај црквени Божић дошао је да замени неколико старинских празника, које је и наш народ празновао у време зимских солстиција. Управо, то није била замена, већ компромис: старински празници продужили су да живе и даље, само им је црква дала ново име, ново објашњење и неколике доста безначајне детаље из хришћанског култа."
У недељу су ОЦИ, празник којем се РАДУЈУ сви - Деца везују очеве, а они морају да ИСПОШТУЈУ ОВАЈ ОБИЧАЈ
Да се НЕ ЗАБОРАВИ - Ево како су изгледали стари народни ОБИЧАЈИ, један од њих је бранио од НЕЧАСТИВИХ СИЛА
Православна црква, путем своје литературе намењене ширем аудиторијуму, не само што преноси легендарне приче које сматра изворним хришћанством, већ такође учвршћује уверење својих чланова да су обичаји повезани с верским празницима произашли из Библије.
Међутим, највећи део обичаја пористиче из паганских времене, што само показује да је наша култура много старија од самог хришћанства.
Ти обичаји из паганског доба асимиловани су у хришћанство, али и дан-данас нису изгубили везу са својим извориштем. Чињеница да не потичу из Библије, већ из народних веровања доказују само колико је наша култура стара и богата.
Овом приликом ћемо заједно проучити паганске обичаје који су прошли кроз исти "третман", а који су у нашем народу везани за божићне празнике. Ради се о обредима везаним за Туциндан.
Туциндан
Ево шта о овом празничном дану можемо да прочитамо у црквеној литератури: "Туциндан - то је други дан пред Божић. У нашем народу тога дана се коље (туца) "Божићњар", "Печеница", којом ће се сва чељад на Божић омрсити, после дугог шестонедељног поста.
И овај обичај народни везан за "Божићњар" или "Печеницу", иако је то у ствари прасе а не јагње, води порекло од рођења Господа Исуса Христа у витлејемској пећини у којој су пастири затварали своје стадо. Свети апостол и еванђелист Лука сведочи да су витлејемски пастири, када им се анђео Господњи јавио и обасјала их слава Господња, оне чудесне ноћи када се Господ родио, отишли до Витлејема и у пећини витлејемској нашли "Марију и Јосифа и дијете где лежи у јаслама" (Лука 2. гл.) и поклонили му се. А Свето Предање, које се чува у Светој Цркви, сведочи да су тада пастири на дар Богомладенцу однели јагње.
То је наш "Божићњар", који се припрема на Туциндан, врти на ражњу (пече) на Бадњи дан, а једе на Божић као прва мрсна храна. Из разлога што се "Божићњар" у старо време није клао но туцао крупицом соли или ушицама секире тај се дан и данас зове Туциндан. "Божићњар је код нас прасе, а не јагње, просто зато што код нас у време Божића нема јагањаца.", наводи се у књизи "Веронаука у кући".
У поменутом тексту, примећујемо тврдње да клање прасета пред Божић произлази "из рођења Исуса Христа у витлејемској пећини". Такође се наводи да се ова животиња пече на ражњу уместо јагњета због недостатка јагањаца у време Божића у нашим крајевима. Међутим, поставља се питање да ли је Туциндан заиста хришћански празник и да ли има стварну везу са рођењем Исуса Христа. Кроз заједничко истраживање, открићемо да ови обичаји немају стварну повезаност с догађајима описаним у еванђељу.
Веселин Чајкановић је у својим делима навео да је наш народ, пре "прихватања" хришћанства практиковао различите ритуале који су за циљ имали заштиту од злих духова. Заштита од ових духова (демона) се спроводила поштовањем тотема тј. демонске животиње која је сматрана божанством и која је под своје окриље и заштиту узимала појединца или читаву породицу
"Врло угледно место о божићним празницима има печеница. Без печенице Божић се не може замислити: "Божић је Божић, а пециво му је брат" (Вук, Посл., 355). Печеница се одабира на доста времена пре Божића, и онда се подвргава особитом режиму; она има своје нарочито име ("божићњар", и слично). (...) Очевидно је да печеница није обично јело, које се износи на божићњу трпезу тек толико да би на њој била једна деликатеса више. Пажња која се печеници указује, веровање у њену магичну моћ, и сасвим чврсто уверење да је она о Божићу неизоставна - све то доказује да ми у убијању и једењу печенице имамо један религиозни, жртвени обред.
Реченице "Божић је Божић, а пециво му је брат" добијају дубљи религијски смисао који превазилази површински контекст. Аутор указује на култ животиња присутан код свих народа, кроз фазу обожавања животиња коју је прошла свака религија.
У српској религији се уочавају трагови примитивног савеза између човека и животиње, посебно тотемизма. Посебно се истиче демонска моћ и тотемистички карактер свиње у старини српског народа. Божићно пециво се тумачи као сакраментална жртва, облик причешћа. Аутор повезује идеју теофагије, ритуалног једења божанства, с примитивним друштвом и потребом за дивинизацијом путем конзумације крви и тела демонске животиње. Из овога произлази да је божићно пециво, по аутору, тотем или божанство које ритуално треба бити поједено. Пословица "Божић је Божић, а пециво му је брат" добија значај, идентификујући пециво с божанством божићног празника. Аутор закључује да божићно прасе не потиче из хришћанске вере већ из старих српских религијских традиција.