СУТРА ЈЕ ИВАЊДАН - ЈЕДНО ОД 3 СВЕТА "РОЖДЕСТВА": Верује се да ће СУНЦЕ играти на небу, а да жене које желе ПОТОМСТВО морају испоштовати ОВАЈ ОБИЧАЈ
Обичају подразумевају и плетење венчића за које се верује да имају магијску моћ
Српска православна црква и њени верници сутра славе Ивањдан - празник рођења Светог Јована Крститеља. Овај хришћански празник обележава се 7. јула по грегоријанском, односно 24. јуна по јулијанском календару.
Уз Христово и Богородичино, то је једно од три света "рождества" које празнује црква, поред Божића празника Рођења Исуса Христа и Мале госпојине, празника Рођења Пресвете Богородице.
Када ПОЂЕТЕ на ОСТРОГ обавезно ПОНЕСИТЕ ОВО - Из манастира НЕ ВАЉА ништа УЗИМАТИ, а по повратку никако не правите грешку коју многи праве
ПОМОЛИТЕ СЕ ОВАКО - Најкраћа молитва која постоји, осам речи које помажу да свака ЖЕЉА буде ОСТВАРЕНА
Шест месеца пре свог јављања у Назарету Богородици, првосвештенику Захарији у Јерусалимски храм се јавио анђео Гаврило. Пре него што је објавио чудесно зачеће Богородице, анђео је објавио старици Јелисавети, жени Захаријиној, да ће родити сина. Захарија није одмах поверовао речи анђела Гаврила и остао је нем све до осмога дана по рођењу детета, тада је при обрезивању и давању имена Захарије на дашчицу написао име Јован и проговорио.
Свети Јован је познат и као Претеча, јер је први најавио долазак Исуса Христа и проповедање нове вере.
Био је један од пророка јеврејске секте Назарећана, а према хришћанској легенди, крстио је Исуса Христа у реци Јордан.
Назив празника
Никола Беговић је записао да су у манастиру Гомирје монаси храм своје цркве звали Рождинство св. Јована и да нису користили назив Ивањдан, као другде, неки православни Срби.
Код Срба постоје имена и Иван и Јован. Тако имамо Ивана Црнојевића, отац Скендербегов је био Иван и Кастриот... Та двојност се временом прелила и на празнике па су празници Јовањдан и Ивањдан посвећени истом свецу, али у једном случају до изражаја долази она традиција која има почетно Ј - Јован (Ιωάννης) где се грчко ио, чуло као Ј, а у другом случају је доминантно И, како је код западнијих католика на Балкану и код Руса (нпр. Иван Јастребов).
Јован превладава у Македонији и Србији, и код православних је доминантнији назив, а они крајеви где је било и страних утицаја, (као северна Албанија, Зета) имамо и називе Иван.
Рођење Јованово
Претеча Господњи, свети Јован Крститељ, рођен је шест месеци пре зачећа Сина Божијег, Исуса Христа.
Његови родитељи, првосвештеник Захарија и мајка Јелисавета, били су побожни и благочестиви људи. И поред тога нису могли да имају деце, па су се дуго молили Богу да им подари наследника. Иако су били презрени од људи, били су упорни у својој молитви. Тако их је Бог наградио дуго жељеним дететом.
Радосну вест зачећа објавио је свештенику Захарији архангел Божији Гаврил. И тако, иако је већ била старица, Јелисавета роди сина – пророка, светог Јована, Претечу Господњег.
Црквене књиге бележе да је Јован био право чудо од самог рођења. Осми дан по рођењу сродници и пријатељи су дошли да обрежу дете и да му надену име. Захарија, отац дететов, постао је нем када је сазнао да ће му жена родити сина, па је написао на једној дасци име – Јован и тог тренутка вратила му се способност говора.
Цар Ирод, који је владао у то време, када је сазнао да се родио пророк Свети Јован, наредио је да се побију сва новорођена деца у Витлејему, али мајка Јелисавета је била мудра и успела је са својим чедом да побегне у пустињу. Међутим, после неког времена је умрала, а мали Јован је остао сам у пустињи. Тамо је остао све до оног тренутка када је добио знак од Бога да је време да претходи и најави долазак Христов.
Крштење Исуса Христа
Јеванђеља Новог завета приповиједају и да је Исус око своје тридесете године отишао да се крсти код Јована Крститеља. Хришћански извори приказују да је Јован наводно рекао Исусу: "Ти треба мене да крстиш, а ти долазиш мени?" (Матеј 3;14), те да га је крстио тек након његовог инсистирања.
Јован Крститељ је вршио обредна купања на реци Јордан и проповиједао крштење покајања ради опроштења гријехова.
Историчари оцењују да је Исусово крштење код Јована историјска чињеница, коју рани хришћани не би без основа унели у своја јеванђеља. Научници сматрају да је Исус очито био следбеник Јована, прихватајући његову поруку самим тим што је тражио да га овај крсти.
Према хришћанском предању, Исус је након крштења провео четрдесет дана у пустињи, након чега је почео да проповеда.
Библијски текст приповиједа да након што га је Јован потопио у реку Јордан и крстио га, са неба се на Исуса спустио Дух свети у виду голуба и отворило се небо и Божји глас је проговорио: "Ти си син мој љубљени. У теби ми сва милина." Овај догађај се у хришћанству назива богојављање.
Према адопционистичком гледишту, карактеристичном за рано хришћанство, Бог је Исуса прихватио као сина на крштењу, када је глас са неба објавио да је он Божији син. Неки рукописи наводе и верзију: "Ти си мој Син, данас сам те родио".
Обичаји и веровања
Свети Јован се још зове Игритељ, јер се верује да се сунце, када се тог јутра рађа, игра на небу. Заштитник је кумства и побратимства, а кумовао је и Исусу Христу крстећи га у реци Јордан.
"Народна веровања и обреди у вези са Ивањданом су несумњиви остаци многобожачког соларног празновања летњег сунчева солстиција. По народу, од тог дана сунце се враћа од севера на југ ("стане, заигра"), почиње да кулминира све ниже и ниже, и дани да краћају; људи пале ватре да му појачају снагу, купају се да би се озарили његовом снагом, употребљавају биље и венце да би одржали здравље..." (Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић и Н. Пантелић 1970: Митолошки речник)
У народу постоји обичај да се људи на Ивањдан братиме и куме "по Богу и светоме Јовану" стога што се Јован Криститељ, који је рођен на данашњи дан по старом рачунању времена, сматра узором карактерности и поштења.
У виноградима се ништа не ради. Прави верник никад неће ући у виноград три дана пре и три дана после Ивањдана. Кажу да тих седам дана виноград највише напредује, јер га чува Свети Јован. Ако верујете, Бог ће вам дати.
Да је овај празник везан за Сунце и његово кретање сведочи и обичај паљења иванданских ватри, које су летњи пандан бадњачким ватрама. Вече пред Ивандан палиле су се лиле и обносиле око кућа, зграда, њива, торова, па чак и око читавог села, чиме се стварао магијски ватрени круг у који не могу да продру зле силе.
Обичај је да се људи купају у реци да вода однесе урок, зли усуд или болест. Уколико је жена имала неколико узастопних побачаја, на дан Светог Јована посећује особе које носе име Стана или Станка. Ако их има више, обилазе сваку кућу, узимају струкове траве из венчића и праве свој венац. Са њим на глави купају се у реци и верују да ће им следећа трудноћа успети.
Ивањдан се може назвати и Девојачким празником, јер је читав низ ритуала поверен девојкама. Један од најважнијих је плетење венчића од ивандањског биља.
Ивањско цвеће (Галиум верум), јарко жуте боје и игличастих листова, омилјено је у нашем народу, а према хришћанској митологији посвећено је Светом Јовану летњем или Богородици (Веселин Чајкановић бележи народно предање да је Богородица, када је хтела да окуми светог Јована, узела киту ивањског цвећа и отишла светом Јовану, поклонила му се кротко и смерно, и замолила га да прими кумство).
У предвечерје Ивањдана (или на сам дан празника, али у зору, пре изласка сунца) девојке и жене су, у поворци, обучене свечано и певајући обредне песме, брале по полјима ивањско цвеће од којих су плеле ивањске венчиће.
У ивањданске венчиће је, осим ивањског цвећа, плетено и друго (сламно) цвеће које је цветало почетком лета. Често би у венчић била уплетена и главица белог лука, која је требало да заштити кућу и укућане од злих сила и неволја (као и од грома), а сматрало се и да је тај лук из венчића лековит.