Ово морате знати! Ево колико дуго се носи ЦРНИНА и како се прославља СЛАВА у случају смрти члана ПОРОДИЦЕ
Иако у различитим крајевима важе другачији обичаји, Црква каже следеће
Никада није лако суочити се са губитком вољене особе. Осим разумљивог, емоционалног шока и стреса, појави се и мноштво недоумица које су тим веће ако је смрт наступила изненада. Људи тада покушавају да испоштују све православне обичаје како би отпратили покојног на вечни починак онако како доликује и како је богоугодно.
Православље нам говори да је смрт само један прелаз из овоземаљског, привременог живота у небески, вечни. Иако верујемо у то, ово је најтежи терет који носимо увек са собом. Иако неописиву тугу и бол након губитка људи показују на разне начине, гледано кроз призму наше традиције и религије најуочљивије је кроз одређену гаредобу - у народу познату као црнина.
СВОМ ДЕТЕТУ МОЖЕТЕ ПРЕНЕТИ И ВАШЕ ЗАВИСНОСТИ! Ево шта је још наследно, осим физичког изгледа - Наука рекла своје!
Богате ТРПЕЗЕ, скупи ПОГРЕБИ и велелепни СПОМЕНИЦИ: Свештеник открива да ли су ове ствари на КОРИСТ МРТВИМА и шта никако не треба заборавити
У настојању да искаже поштовање према преминулом породица организује сахрану каква је била његова последња жеља. Чак и након достојанственог испраћаја успомена на најближег, кога више нема, наставља да живи кроз разне обичаје. Један од њих јесте одећа за жаљење.
Њена боја се разликује у различитим религијима и културама. Ипак, ношење црнине након сахране је најраспрострањеније.
Црнина се носила након сахране још у римско доба. На тај начин Римљани су желели да покажу да тугују за покојником. Из Рима, ношење црнине и обичаји су се проширили широм Европе, нарочито у британском друштву.
Црна одећа означава жалост у хришћанству. Њено ношење након сахране је карактеристични ритуал како код православаца, тако и код католика.
Према правилу, жене би требало, уз црну гардеробу, да носе и мараму у овој боји како би околини показале да тугују. Самим тим, да не могу да учествују ни у каквим слављима. За разлику од њих, мушкарци су у обавези да носе црну кошуљу или само флор. Оваква гардероба се носи годину дана, и за то време родбина не учествује у весељима, не игра и не пева.
Међутим, данас се допушта да се црнина обавезно носи до 40 дана, а по жељи пола године или година. Овде треба нагласити да се, без обзира, када се десио смртни случај у породици, обавезно слави крсна слава, на исти начин као и увек.
Каже се, чак, да је потребније славу славити под тим околностима, јер се у молитвама за славу молимо за покој душа наших умрлих сродника.
Не треба у години дана после смрти покојника правити весеље у кући, свадбе, журке, игранке и слично. У свим овим случајевима и о свему што је везано за обичаје о сахранама, добро је посаветовати се са свештеником, јер су обичаји различити у разним крајевима, па је овде немогуће поменути и указати да ли је неки обичај добар или није.
- Ношење црнине код жена и црног флора код мушкараца је не само израз њихове жалости за покојником, већ пре свега знак осталим људима, са којима ожалошћени долазе у додир, да се околина према њима понаша пажљивије, да не вређа њихову жалост. Црнина се, према народним обичајима, а не црквеним правилима, обично носи до четрдесетодневног парастоса, а за најближим сродницима (родитељи, брат, сестра, супруг) и годину дана. Мајке на селу су често носиле црнину за децом (страдалом у рату или прерано умрлом) и мужем доживотно. У градовима се тај обичај готово изгубио, обзиром да и жене раде у разним установама, где се црнина не може носити или није радо виђена (здравство, просвета), каже свештеник.
"По хришћанском учењу “смрт је казна за грех”, казна за Адамов грех према Богу. Према првобитном Божјем плану, човеков прелазак из земаљског живота у вечност, требао је бити безболан, један преображај душе и тела, слично лептиру који из личинке, која је пузала по земљи, претворивши се у лептира, на крилима се уздиже увис, преливајући се у јарким бојама на сунчевим зрацима. Бог је Адаму одмах по учињеном греху рекао: “Са знојем лица свога јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си и узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити” (1. Мојсијева 3, 19) . Падом у грех смрт је за људе постала застрашујућа. Но Христос, Који је дошао да искупи грех човечанства, ступио је у борбу и са смрћу, том последицом греха и Он ју је победио. Доказ те победе је Његово васкрсење. И сазнање да владавина смрти није вечна и коначна, чиме је људима, после Христовог доласка, поново дата велика нада. Хришћани не смеју пред смрћу да падају у очајање, као они “који немају наде” (Солуњанима 4, 13) . Они знају да је смрт зора новог дана, то је тунел који води ка бескрајним светлим даљинама, то је праг, преко кога се улази у заједницу са свима светима. Смрт је – магла која се разишла, ноћ која се приближила крају. Смрћу се не завршава све, напротив, тек сада почиње оно најважније: живот у заједници са Богом", пише у тексту под називом Читуља свештеника Душана.