Сви КИТИМО ЈЕЛКУ, али знамо ли зашто? Обичај потиче још из ПАГАНСТВА, а ево шта дрво представља у ХРИШЋАНСТВУ и које УКРАСЕ су користили наши преци
Пракса кићења јелке има дугу историју и еволуирала је током векова. Традиција потиче из Немачке у средњем веку, где су се јелке украшавале црвеним јабукама, колачићима и свећама које симболизују Христа као вечну светлост. Ова пракса се проширила Европом и светом, а јелке су добиле различите украсе попут кугли, ланаца, анђела, звезда, јабука и колачића. Свака породица и култура додала је своје јединствене елементе кићењу јелке, чинећи ову традицију богатом и разноврсном. Јелка остаје централни симбол празника, симболизујући радост, обнову и блискост током празничне сезоне.
Ни Божић ни Нова година не пролазе без украшене јелке, чак и у културама које нису везане за хришћанство. Накићена јелка представља симбол празничне атмосфере и почетка нове године.
Кићење јелке је традиција која има дубоке корене у историји и култури, посебно током периода Божића. Ова пракса сеже уназад хиљадама година и има различите обичаје и симболе широм света.
На дан посвећен Светом Сави Освећеном обавезно оставите ОВО НА ПРОЗОР! Свети Никола ће обрадовати малишане, посебно ДЕВОЈЧИЦЕ
Став Цркве према НОВОГОДИШЊИМ ОБИЧАЈИМА - Отац Срба открива када ДАРИВАТИ МАЛИШАНЕ и треба ли КИТИТИ ЈЕЛКУ
Један од најранијих познатих обичаја кићења јелке потиче из нордијских земаља, где су се људи окупљали и украшавали дрво током зимске сезоне како би прославили зиму и природни циклус обнове. Ово је претходило хришћанском обичају кићења јелке током Божића.
Пракса кићења јелке онако како то данас познајемо има своје корене у Немачкој током средњег века. Тада су, током Божића, јелке украшаване црвеним јабукама, док су на западу Немачке додате и различите врсте колачића, заједно са свећама које су симболизовале Христа као вечну светлост.
Током наредних векова, ова традиција се проширила широм Старог континента. У Енглеској, први пут се појавила јелка украшена бомбонама, папирним цвећем, машнама и ситним поклонима 1841. године. Иако је почетно кићење дрвета било привилегија виших слојева друштва, врло брзо је постало прихваћено од стране свих слојева становништва. Досељеници из Немачке су пренели ову традицију на америчко тло, док је Азија открила новогодишњу јелку захваљујући мисионарима.
У хришћанској традицији, кићење јелке се везује за легенду светог Бонифација, мисионара који је живео у 7. веку. Према причи, Бонифације је дошао до групе германских пагана који су се поклонили храстовом дрвету, сматрајући га светим. У намери да их преобрати у хришћанство, Бонифације је посекао дрво, а уместо њега је израстао бор. Тврдио је да је бор симбол Свете Тројице, а његове гране представљају Христа. Одатле потиче веровање да је бор свето дрво, а кићење јелке постало је симбол Божића.
Сматра се такође да су испред пећине у којој је рођен Исус расла три зимзелена стабла, кедрово дрво, бор и јела. Када се месија родио дрвеће се затресло како би поздравило божијег сина. Кедар је детету подарио миришљаве иглице, бор шишарке, а једино јела није имала плод па је заплакала. Када је то видео анђео, смиловао се и поклонио јој звезду са неба коју је она даровала малом Исусу. Отуда и веровање да се на врх окићене јелке ставља звезда.
У Немачкој током 16. века, кићење јелке постало је популарно међу домаћинствима током Божића. Људи су користили различите украсе, попут јабука, орашастих плодова и колача, како би улепшали своје домове током празничне сезоне. Такође су додавали светлости, попут свећа, како би осветлили дрво и створили атмосферу топлине и радости.
Кроз векове, традиција кићења јелке проширила се широм Европе и света. Различите културе додале су своје јединствене елементе кићењу јелке, укључујући различите врсте украса, боја и тема. Данас, кићење јелке остаје централни део божићних прослава широм света, симболизујући заједништво, радост и наде за будућност.