Да ли је ГОСТИНСКА ОБЉУБА најјезивији обичај код Срба а за који сигурно нисте чули?! Жене нису смеле да се буне, а чин је био и више него гнусан

Стари обичај је налагао да наши преци нису примали у своју кућу само њима познате особе (родбину, кумове, пријатеље, бивше комшије..) већ и стране и непознате.

Обичај пружања гостопримства свима одржао се и у 20. веку, кажу етимолози.

Гостопримство је једним делом било у вези са путницима или зловољницима, због којих су многа домаћинства, како је обичај налагао, имала и посебне собе или куће у дворишту са том наменом и са називима као што су: гостинска соба, гостинска кућа или конак, наводи се у „Гласу јавности“, преноси Сербиан Тимес.

Сваки намерник могао је бити сигуран да ће наћи пријатно уточиште, где год га затекла ноћ. Иако му је врата отварао горштак намрштеног чела, густих обрва, продорног погледа, орловског носа, изражених бркова и кошчатих вилица, госту је та „намргођена доброћудност“ широм отварала и кућу и срце.

Страх од божје казне и сујеверје

Све четири светске религије, јудаизам, хришћанство, будизам и ислам, за највећу врлину сматрају милосрђе. Под тиме подразумевало се и гостопримство. Веровало се да одбијање гостопримства представља велики грех, који повлачи и одговарајућу божју казну. Бројни су примери за то у литератури и светим књигама.

Епифанија божанстава и натприродних бића је једна од најпознатијих појава у религији и митовима. И код наших предака постоје многа предања са оваквим или сличним мотивима. 

Свима су познате приче у којима се, најчешће, сам Господ или у друштву са светим Петром, свети Сава или свети Арханђео јављају прерушени у путника, односно просјака и траже милост и гостопримство. Након искушавања домаћина стиже заслужена судбина.

Примитиван је човек у сваком путнику и просјаку гледао евентуалну епифанију (прерушеног апостола, свеца или неко натприродно биће) и зато мислио да је на “његову ползу” пријем сваког путника. 

Као што га учи „Посланица Јеврејима“ : „Гостољубивост не заборављајте, јер неки не знајући примише анђела на конак“. Када заслужена похвала или укор нису очигледни и тренутни, веровало се да ове смртнике чекају на оном свету у облику раја или пакла.

Гост није смео да се увреди

О значају обичаја и навике пружања гостопримства намерницима за наш религиозни народ у прошлости, илустративан је пример да је једна од забрана у „Закону за рају“ из 1635. године била давање конака и уточишта непознатим путницима.

За њих је био, по том пропису, предвиђен простор око или испред улазних манастирских капија.

Обавеза је напоменути и нагласити да није само домаћин морао пазити да не увреди госта и да му се ништа није смело одбити, већ и обрнуто. Гост је морао бити обазрив и избегавати сваки поступак који би домаћина довео у неугодан положај. 

Постојали су и прописи који су регулисали његово понашање. По њима се морао владати од тренутка уласка у гостољубиви дом, све до одласка.

Претеривање гостопримства и гостинска обљуба

У гостопримству се у неким народима и претеривало. Пример је обичај гостинске обљубе. Тако се госту подводила и нека од жена из домаћинства. 

Таква је легенда о рођењу Сибињанин Јанка, односно Јањоша Хуњадија, сина деспота Стефана Лазаревића. Наиме, обичај се задржао до 20. века у пиротском и димитровградском крају. 

У бизарном поштовању догађаја жена се уступала госту на телесно уживање, неретко и представницима власти. Жена није смела да се буни, а када би се побунила, нико јој не би веровао.

Безбедност госта

Домаћин је посебно морао гарантовати безбедност свом госту, не само од укућана него и од околине. Чак је у случају убиства госта домаћин био обавезан да га освети, независно од тога да ли га је раније познавао.

Домаћин је морао штитити госта, чак и кад је непосредно пре тога нанео зло неком од укућана или самом домаћину. Могао му је у таквим неприликама ускратити гостопримство, али му није смео одговорити никаквим злом.