Хипи уметница из НЕВЕРУЈУЋЕ породице ПОСТЕРЕ РОКЕРА заменила ИКОНАМА, некада ДИВЉАЛА на журкама, а данас управитељица МАНАСТИРА - ово је прича о мати Данили
Данас је управитељца манастира Светих мученика Вери, Нади, Љубави и мајци им Софији
Уметница из совјетске неверујуће породице, дуго је тражила себе. Панк, хипи, рок музика, туризам, екстрасеансе... данас, она је игуманија манастра. Такође, иконописац, архитекта и неимар.
Некада је дивљала на журкама са својим вршњацима, а сада је игуманија Данила настојатељица манастира Пресвете Богородице Албазинске, у Амурској области. Ево како је до тога дошло!
Постоје ЧЕТИРИ ПАРАСКЕВЕ! Српска православна црква слави различите светитељке које се обележавају као Света Петка, ево који су датуми
"Јеси ти крштен човече!" Отац Рафаило УПОЗОРАВА на ГРЕШКЕ које правимо у ВЕЗАМА, ово НИКАДА НЕ СМЕТЕ ДОЗОВЛИТИ себи
Живела је сасвим обичним животом: родила се у типичној петербуршкој породици, а како је била талентовања за цртање, уписала је студије дизајна.
На студијама је интензивно почела да трага за смислом живота и самом собом, па је покушала да се нађе у рок музици, хипи покрету, туризму, па чак и међу познатим петербуршим панк рокерима... и на крају је смисао и себе нашла у Православљу.
Почетак монашког живота био је обележен несигурношћу и страхом. Игуманија каже да како тада није било интернета, а није имала ни праву литературу, па се страшно плашила да се обрати свештенику. Главне информације добијала је од оцрковљених бакица.
Игуманија Данила признаје да јој је тада било тешко да разлучи истину од сујеверја, међутим, научила је "како да упали свећу, да се прекрсти, да оде на исповест и да се причести".
Након што је случајно пронашла удружење духовника, почела је да трага за својим духовником и парохијом коју би могла назвати "својом". Посветила се обилажењу петербуршких храмова, а онда је пронашла новоотворену цркву посвећену Св. мученицама Вери, Нади, Љубави и мајци им Софији, где је као настојатељ служио јеромонах Лукијан (сада епископ Лукијан Кутсенко).
Постепено, интересовања су јој се променила: разделила је пријатељима постере рок музичара које је сакупљала, а на зид је окачила иконицу Спаситељеву. Захваљујући оцу Лукијану, научила је да човек не може да буде само статист у цркви, већ мора да своје таленте усмерава на опште добро. Он је често дочекивао младе речима: "Чиме се ви бавите? Погледајте колико посла има у цркви!".
Желела је да удружи веру и свој таленат: - Почели смо да делимо црквене грамате највреднијим парохијанима. Сами, како смо умели, пројектовали смо иконостас. Својим рукама, предвођени настојатељем, обнављали смо и осликавали цркву, ноћу.
Прве иконе живописала је самоука уметница из Одесе, и сваку је морала да донесе у град. Након тога, настојатељ је одлучио да оснује иконописачку радионицу; разделио је православној младежи фотографије икона и дао им задатак да их пресликајвају. Ова нова активност била је тешка за мати Данилу, која себе није могла да замисли као учитеља иконографије хиљаду килметара далеко од родног места.
У то време, било је неопходно подићи капелу на манастирском метоху. Парохија није могла да приушти и плати локалне архитекте, па је отац Лукијан поделио благослов својим духовним чедима да осмисле пројекат. Пројекат је био готов за два дана; током градње биле су неопходне корекције. Ипак, пројекат је успешно завршен. Мати Данила је откривши и овај таленат почела да студира архитектуру.
Након двадесет година, женски манастир посвећен Покрову Пресвете Богородице био је завршен захваљујућу људима који нису имали формално образовање у архитектури.
Данас је мати Данила игуманија манастира посвећеног Албазинској икони Пресвете Богородице у Амурској области. Како ју је учио отац Лукијан, она своје време проводи радећи. Даске, боју, угаљ и све што је неопходно за нови манастир сама набавља.
Како се догодило да млада, лепа и талентована девојка заврши у манастиру?
- Прво сам тражила смисао живота, а потом овакав начин живота. Могла сам да бирам између два подједнако тешка пута: породице или манастира. Монашки пут ми је био сасвим непознат све док нисам срела оца Лукијана.
- Потом је уследило познанство са монахињама; са њима сам имала прилику да комуницирам приватно и врло често. Тада сам сво своје слободно време посвећивала одласцима у ту женску обитељ. И у једном моменту, осетила да је то оно за чим трагам, каже она.
- Схватила сам да монаси нису свети људи; они се труде да то постану. У манастиру се човек јасније сусреће са својим слабостима него у свету. Међутим, мене је неодољиво привлачио монашки живот, где све полажеш пред ноге Спаситељеве. У једном моменту, схватила са да желим да живим монашким животом.