ПСИХОЛОГ ОТКРИВА О ТРАГЕДИЈИ НА ВРАЧАРУ: Како тинејџер може да рукује ОРУЖЈЕМ и како препознати опасну АГРЕСИЈУ код деце
Данас се догодила трагедија која је завила Србију у црно.
Након стравичне трагедије која се догодила у јутарњим часовима у Основној школи ''Владислав Рибникар'' у Београду, Србија је остала завијена у црно. Четрнаестогодишњи дечак је из ватреног оружја усмртио 8 ученика и радника обезбеђења, а шест ученика и наставницу тешко ранио.
Овај језив догађај, пред којим је цела нација занемела, покренуо је лавину питања.
На тему деце и оружја, те како преознати знакове агресије код деце или намеру за Блиц Жену говорио је Лео Иванишевић
Деца и оружје
- Већина тинејџера нема осећај да могу да понесу пиштољ у школу и пуцају у људе, зато што знају да је то погрешно, забрањено, кажњиво и недопустиво. Притом, овако нешто није и не треба да буде лако изводљиво.
Да би се овакав поступак спровео у дело, дете треба да дође до пиштоља (ако пиштољ није напуњен треба га напунити). Будући да је држање и ношење оружја законом регулисано, једини начин да малолетник дође до пиштоља је да га илегално набави или да га украде од неког од чланова породице.
Затим, треба унети пиштољ у школу и избећи безбедносне мере. На крају, колико тинејџера уопште уме да користи пиштољ и да пуца из њега?
Није необичан случај да дете понесе оружије у школу (углавном нож, боксер или тако нешто) како би се показало, застрашило друге ученике, добило валидацију вршњака, било препознато као "опасан момак".
Овакви случајеви су такође алармантни, но ту оружје служи за показивање, не и за стварну употребу. Ако погледамо оно што је заједничко за починиоце школских пуцњава које у Америци нису никаква реткост, видећемо да су починиоци врло добро знали да је то што раде неприхватљиво и забрањено, али у том тренутку их просто није било брига ни за закон, ни за друштвене норме, ни за друге, ни за последице, рекао је Лео за Žena.rs.
''ОНА ЈЕ ЗА МЕНЕ ХЕРОЈ'' - Потез учитељице за време ПУЦЊАВЕ У ШКОЛИ НА ВРАЧАРУ све оставио без текста
СЕДАМ ЗНАКОВА КОЈИ УКАЗУЈУ НА ДЕТЕ ПСИХОПАТУ - Психолог каже да могу да се примете од ТРЕЋЕ ГОДИНЕ живота
Узроци насилничког понашања
Сваки овакав случај је јединствен и није захвално правити "профил типичног починиоца", али постоје ствари које су заједничке починиоцима оваквих дела.
- Према студији Ковалског из 2021. године већина починилаца се углавном осећа маргинализовано, одбачено, небитно, запостављено и често су такође жртве породичног или вршњачког насиља.
Више од половине њих имају историју проблема са менталним здрављем (депресија, суицидалне идеје, биполарни поремећај, психотичне епизоде).
Важно је нагласити да ментални поремећаји нису пресудан фактор и да већина људи који имају неки ментални поремећај није склона чиновима масовног насиља.
Дугорочно одбацивање од стране породице или заједнице је оно што чини да се унутар појединца акумулирају огорченост, мржња и агресија. На ту акумулирану фрустрацију најчешће долази неки догађај који ће бити окидач за насиље, а тај догађај може бити било шта што појединац може да протумачи као претњу, увреду или одбацивање.
- Доста починилаца оваквих дела показују фасцинацију пиштољима или преокупираност насиљем. Играју насилне видео игре, гледају насилне филмове и читају књиге које глорификују насиље и убијање.
Неколико починилаца је показало фасцинацију оним што се десило у граду Цолумбине 1999. године, Хитлером или Сатанизмом.
Писали су дневнике или су цртали насилне и морбидне слике. Стална изложеност овим садржајима може да учини појединце мање осетљивим на насиље и да пружи одређене идеје које се онда спроводе кроз школске пуцњаве. Ово не значи да је сваки мали даркер или љубитељ хорора потенцијални насилник. Гледање и стварање насилних садржаја заправо могу бити добар механизам одбране и каналисања агресије која настаје услед дневних фрустрација. Но, некад су фрустрације просто превелике. Ако се осећате безвредно, исопштено или изоловано, ако не видите никакву будућност за себе или поенту живота и ако су се фрустрације гомилале годинама, постоји шанса да насилне игрице, уметност и филмови просто нису довољни да држе вашу агресију под контролом.
Важно је нагласити да ниједан од ових појединачних фактора не мора да сам за себе да значи да постоји ризик за насиље. Више ових фактора који делују заједно, у пакету са околностима (неко је дошао до пиштоља, уме да га користи и унео га је у школу) је оно што може довести до трагедије - каже Лео Иванишевић за Блиц Жену.
Знаци упозорења
Ученици, особље и родитељи морају да обрате пажњу на експлицитне сигнале непосредне претње, а психолог Лео Иванишевић за Блиц Жену каже:
- Многи починиоци одају неке информације о својим плановима пре саме пуцњаве. Неки сниме видео, напишу план у дневник, упозоре другаре да не долазе у школу тај дан, хвале се својим плановима или покушавају да увуку друге у то.
Неки чак и откривају своје намере путем друштвених мрежа. Но, родитељи, наставници и ученици углавном игноришу или умањују ове знаке. Ученици често мисле да појединац само покушава да привуче пажњу. Чак и ако се претње схвате озбиљно, постоји имплицинтно правило ћутања, јер не желиш да будеш тужибаба или да ризикујеш да се нађеш на мети.
Шта можемо да учинимо?
Лео истиче у разговору за Блиц Жену да морамо да обратимо пажњу на проблеме као што су вршњачко злостављање и нарушено ментално здравље.
- Школе морају имати политику и програме за превенцију насиља и вршњачког злостављања. Такође, морамо водити рачуна о евентуалним изазовима ученика када је у питању ментално здравље.
Један од начина је да дамо до знања ученицима да је њихово ментално здравље важно.
Ученици који осећају као да им је дато на значају, да су битни и значајни другима, ученици који осећају да је некоме стало до њих се неће осећати толико изоловано, изопштено и усамљено. Осећаће да постоји неко коме могу да се обрате за подршку. Кроз јачање осећаја заједнице и припадања и само вршњачко насиље би требало да се смањи, јер је идеја да нећемо малтретирати оне до којих нам је стало.
Ово захтева много дубљи, систематичнији и посвећенији приступ решавању конфликата од уобичајеног игнорисања и умањивања проблема реченицама "Хајде, хајде, помирите се, ви сте другари".
Такође, важна је контрола коју спроводимо када је оружје у питању. Ватрено оружије просто мора бити изван домашаја деце у сваком смислу и погледу, а могућност за илегално набављање оружија мора бити елиминисана или сведена на минимум.
Треба имати на уму да није ни сваки облик превенције нужно добар. Ако децу превише удавимо причама и вежбама на тему избегавања насиља, ако уведемо камере и детекторе на сваком кораку, то ће само довести до пораста страха и анксиозности међу ученицима.
Ученици се могу навићи и десензитирати кроз сталне вежбе евакуације и безбедносне мере, тако да не препознају када је у питању права претња. Притом, будући да су починиоци оваквих дела такође ученици, они ће се на овај начин добро упознати са безбедносним мерама и могу наћи начине да их изврдају и зато је важно начи праву меру.
Траума и сведоци
За ученике који су сведочили школској пуцњави, за њихове родитеље и за особље школе, овакав догађај је трауматичан. Траума оставља најмање последице уколико се санира што пре. У супротном може доћи до симптома пост-трауматског стресног поремећаја и низа других проблема са менталним здрављем.
- Савет за сведоке је: немојте умањивати значај онога што се десило и потражите стручну помоћ како бисте пребродили ово. Најтежи задатак је пред родитељима и наставницима, јер колико год ово било потресно за њих, они у овом тренутку треба да буду стуб стабилности за своју децу и ученике. Уколико деца виде да сте ван себе од страха или беса, она ће се само уплашити и затворити још више. Због тога је јако важно да и родитељи потраже психолошку помоћ и подршку, како би могли да буду стабилни за своју децу, истакао је Лео у разговору за Блиц Жену.