Када те МУШКАРАЦ заправо ЗАПОСТАВЉА? Ако се ОВАКО ПОНАША ти већ имаш одговор!
Када је одсуство мушкарца неоправдано и када заправо имаш право да немаш толеранцију.
На страници "Изневеровала" пронашли смо занимљиву анализу мушко - женских односа, као и виђење једне девојке када је одсуство мушкарца неоправдано и када заправо имаш право да немаш толеранцију.
Желите да РАСКИНЕТЕ? ЕВО КАКО да то учините НАЈБЕЗБОЛНИЈЕ
Уради ОВО када МЕСЕЦ ИЗАЂЕ, потребан ти је ПАПИР, ОЛОВКА И СВЕЋА, све ЖЕЉЕ СЕ ОСТВАРУЈУ!
Све чешће наилазим на парове са великим нерешивим проблемима, са конфликтима и свађама које из угла неутралног посматрача делују бесмислено и непотребно. И стално ми се намеће питање да ли је све веће неразумевање међу половима последица убрзаног начина живота и отуђења које се осети у заједничкој постељи или је ипак последица занемаривање проблема сваког партнера понаособ или пак оба, али једно је сигурно, шта год био узрок експлодира тек у међусобном односу?
Стално се сетим речи великог Јалома: "Двоје људи кад не разговарају о нечему важном што се дешава између њих, не разговарају ни о чему." Па да мало рашчланимо ову комплексну ситуацију, да за промену не прескачемо основ и крећемо од средине, него од почетка.
Човек је човек макар био и жена и проблем је проблем макар био и непостојећи. Култура нас учи о женама, машинама за рађање и вођење куће и мушкарцима, логистичким радницима за обезбеђивања финансија оном руководству. Врло ригидна подела, штура и недовољна, али говоримо о просечном пару за који немамо податак како је преживео ово или оно лудо време, о нама или вама или мојим или твојим родитељима.
Стерилно ми чак и ове реченице делују као и то да жена није само то и мушкарац није само то, али ко нас учи да то будемо? Колико слободе имамо да се истргнемо из окова традиционалног васпитања, а да не будемо на стубу срама. То су питања, скоро без одговора, јер нико не зна зашто је то баш тако, већ да то "тако треба" и да је то "нормално". Ево прихватила сам одговор, али шта онда кад машина застане и не може, а логистика откаже?
Овај пут жене остављам по страни, уздајући се у онај податак да ће већи број њих ипак потражити помоћ. А шта са овом другом страном, шта је са хранитељем, са логистиком коју нико не пита јел може, да ли жели ил му можда ништа више није како треба? Кладим се да је већина њих на тренутак само помислила да им је свега доста и да их је живот сломио, да се предају, да су тужни, уплашени, потиштени, несрећни иако су успешни пословни сарадници на високим положајима и мушкарци, ево већ сам ставила реч мушкарац као функцију.
Шта је са тим сивим, празним или боље рећи препуњеним и несрећним људима који свакодневно бауљају до посла и назад, једва чекајући да заспе и забораве, не на посао који их и не оптерећује толико, колико на тескобу и осећања за која немају дозволу да осете, а тек не да покажу. Јер тата је давно рекао да дечаци не плачу иако се он сакрио у гаражу и сатима плакао кад је његов дечак први пут отишао од куће. Остао је у гаражи као што ће и дечак сутра кад постане тата да седи ту како би побегао од свега што ван ње не сме, што му није дозвољено, што није за дечаке. Али ево, аутомобили су да дечаке, за то су се изборили, њихове верне пријатеље.
Угланцане четвороточкаше који једини могу да поднесу тежину њихових осећања, они једини неће да осуде, неће ни да оду, а и најважније, "дозвољени су" што су већи и снажнији, пожељнији су, али ево и јасније ми је одакле им у ствари толика моћ. Ходам по танкој линији кад говорим о томе јер претим себи да склизнем и изазовем велику мржњу јер ауто је ауто, а ја сам жена и то не разумем.
Али да се оградим, разумем афинитете, хобије, разбибриге, браним сваког мушкарца који се осећа спутано за све што му није дозвољено, а да тога није ни свестан, само се питам где је граница кад тај хоби прерасте у нешто друго? То ћу оставити као тему за други пут, али размислите и сами о томе, дозвољено је.