БУДИТЕ ПОШТЕНИ ПРЕМА СЕБИ! Када сте последњи пут искрено поставили ово питање?
Свакога дана сусрећете разне људе – познанике, бивше и садашње колеге, другаре из школе, комшије, блиске пријатеље, боље половине, чланове уже и шире фамилије...
Уз уобичајену поздравну фразу, пригодну добу дана и фамилијарности с неким, следи оно неизбежно питање “Како си?”, односно “Како сте?” А сад да вас питамо – да ли стварно очекујете одговор на то “Како си?”
Замислите ситуацију да вас неко озбиљно схвати, те почне да вам описује како се у том моменту осећа, које га бриге муче, да ли је весео, тужан, уплашен, збуњен… Па, осим ако није баш неко јако јако близак, у најмању руку бисте помислили да је чудан, зар не? Ако не и давеж.
Е, ту долазимо до парадокса – зашто упорно једни друге питамо“Како си?” ако је сваки одговор, осим оног типа “Добро сам, а ти?” – малтене неваспитан?
То је много тужно…
Сасвим је у реду да постоје реторичка питања. Међутим, то “Како си?” никако не би смело да буде једно од њих.
Зар је могуће да смо као друштво потпуно огуглали на емоције које се крију иза љубазних речи, а лажних осмеха, руковања и загрљаја? Зар је могуће да нас стварно не интересује кроз шта пролазе људи око нас?
Уосталом, погледајте овај видео:
Замислите да је један од двојице момака одлучио да застане који тренутак дуже, погледао свог друга у очи, ухватио га за руку и питао: „Не, стварно. Баш ме занима како си...“
Можда би му други одговорио да је баш супер, јер је јуче добио унапређење. Можда би му рекао да је забринут, јер му је мајка у болници. Можда бисмо сазнали да је поносан на своју нећаку која је победила на такмичењу. Можда би му признао да је заљубљен. Можда да му је сломљено срце...
Можда би се разговор наставио одласком на пиће да се прослави повишица или најлепше жеље за нову љубав. Можда би нећака добила на поклон праву чоколаду. Можда би се испоставило да један другом могу да помогну...
Замислите колико би свет био другачији и бољи када бисмо се искрено интересовали за туђа осећања. Замислите колико бисмо се сами боље осећали када бисмо отворено могли да признамо своје емотивно стање у датом тренутку.
Није довољно само питати, треба и слушати. Људи који нас истински слушају су ретки, и саслушати некога је, заправо, редак и истински знак пажње – пажње коју поклањате другима и себи.
Некоме ко се осећа баш лоше, можда бисмо могли да помогнемо да то избаци из себе. Неко ко је срећан или радостан, пренео би свој позитивни дух и на нас. И обрнуто...
Будите искрени, и реците нам да ли сте данас некога питали „Како си?“, али стварно. А зашто нисте? Шта чекате?