Како изгледа радни дан једне запослене Београђанке и шта ради да би био лакши

Да ли је уопште желим уз сва давања и одрицања. Од новинарства сам одлазила и враћала му се. Љубав за писањем је ипак превагнула и сада ми је то full-time посао. Али да се разумемо, И ain't Бранкица Станковић.

Ипак, за све важи крилатица: динамика. У вези са тим бих (делом) побила цитат чувеног америчког архитекте Ера Саринера: "Оно што ви новинари не разумете, који радите у времену зечије перцепције, јесте да се рад архитеката треба мерити у времену слонова." Био је у праву за перцпецију времена новинара - која је заиста убрзана. Оно са чим се не слажем јесте то да смо несвесни. Но, о томе другом приликом, хехе.

Типичан дан једног новинара јесте рано устајање (зависно у ком делу Београда живите), прескакање доручка, пљуга, три кафе... Шалим се, ово је класични стереотип који се вуче од фазон '50-их на овамо. Неки раде и јогу и медитирају бар 10 минута, доручкују, са собом увек носе Wellness кекс. "Нова реалност" свима је донела промене, па и нама. Након два месеца боравка на селу, у Београд сам се вратила са електричним тротинетом. Сама вожња до посла ме додатно разбуди.

Чак и у току разговора са колегама грицкам Wellness са јогуртом и црвеним воћем, јер: убрзан темпо живота, честа јурњава и кратки рокови. Самим тим, вођење рачуна о здрављу треба да буде на првом месту. Океј, није да нам се не омакне јунк food, но трудимо се.

На распореду су и проналажење дневних тема, мозгање о следећем саговорнику. Па онда ужина: Wellness кексићи. Па ручак. Па ужина. What абоут сецонд бреакфаст меме. Излазак на терен захтева и додатни напор, а ту су увек поменути кексићи.

Након одрађених текстова, сређених интервјуа, хеј it's rabbit тиме, већ је 17 часова. Седам на тротинет, носим последњи Wellness колачић и ролам до гајбе.