Жена је ИСЕКЛА КОСУ из досаде, а онда је ОТКРИЛА ЗАПРЕПАШЋУЈУЋУ ИСТИНУ!

Током маја месеца, негде пред крај тог првог најстрашнијег таласа корона вируса који нас је све оставио без даха (буквално), поред питања када ће с нормалним радом почети школе и државне институције, најучесталија питања суграђанки, али и суграђана, била су на тему рада салона лепоте.

Оно што нам се некада подразумевало – уредна коса, брада, нокти и тен – постало је преко ноћи мисаона именица, а сваки почетак видео-позива започињао би полушаљивим извињењима на тему сопственог стила облачења, неофарбаног израска, или необуздане браде.

Људима је првобитно, на неки начин, у исто време било и чудно и примамљиво то ново, опште стање неукроћених и нетимарених длака. И мушкарци и жене делили су на друштвеним мрежама слике "пре и после", а мемови са духовитим приказима недаћа на тему длакавих ногу, ћосавих брада или неочекивано дугокосих мушкараца на послу, кружили су интернетом.

Затим је све престало да буде смешно. Схватили смо да је вирус ту да остане, а да фризирања неће бити, након чега су људи масовно одлучили да узму ствар (маказе) у своје руке. Тако је следећи талас "funny" слика и мемова обележио широк спектар поносних фотографија и видео-снимака у којима су приказане етапе кућних шишања до главе или моделирања бркова.

Бројни медији такође су обрађивали ту тему "вапаја народа за салонима", неки из практичних разлога, информишући грађане о радним временима, узимајући у обзир превентивне здравствене мере, а неки из сензационалистичких, правећи чак од тога "феномен" и недолично понашање оних који се, забога, "чешљају док село гори". Позивали су се психолози на мишљење, правиле vox попули анкете…

С једне стране, разумем чуђење над жељом за улепшавањем у тешка времена, али с друге стране, зар није сређивање ормана и лиферовање сувишне гардеробе, улазак у коштац са тихо нагомиланом камаром непотребних ствари на тераси, или пак одсецање сувих крајева – оно за чим прво посегнемо када се зажелимо ужитка у личном прогресу, односно позитивне промене чији се резултат види и осећа одмах. Многи паметни људи рекли су – када не можеш да промениш свет, ти се окупај или среди своје двориште.

Када не можемо да утичемо на промене на макронивоу, можемо на оне на микронивоу, на оне које се тичу нас самих – што и није тако лоше место за почетак револуције! А како све почиње од главе, што не кренути од косе? Тако да је било за разумети што су се многи пожалили на недостатак тог основног неговања себе, као вида контроле над сопственим животом.

Као да су нам уредна фризура и брада постали заправо симбол за уредан живот, у којем се иде на посао и у школу, хода и дружи са светом, одлази на места заједничког окупљања, а социјално дистанцирање третира као проблем, а не као препорука.

Сви смо се пожелели једни других, како због љубави тако и због тог осећаја „да је све у реду и да коначно могу да одем код фризера”.

Све ово што нам се дешавало у претходних пар месеци још више ме је вратило послу. Посао ми је дошао као комплимент. Поносан сам што уопште и радим. Промене су се десиле. Промене су нам заједнички именитељ. Оне се виде свуда. Оне се виде и у захтевима мојих клијената који сада праве промене, можда више него икад, како на приватном тако и на пословном плану. Жене мењају. Секу те дуге косе. Праве радикалне промене, храбрије и одлучније него пре короне.

Утисак ми је да је промена фризуре постала као поклич за слободу. Жене су слободније у својим захтевима. Коса им је постала догађај. Та срећна спознаја да је "фризер поново доступан" учинила је да су оне спремне на све, а да су мени тотално одрешене руке. Жене су се некад тресле за центиметар косе, а сада причамо о тоталном препуштању промени.

Захвалност коју су жене емитовале, тих првих дана након паузе, на мене је утицала тако да осећам посебну дозу одговорности према послу који треба да обавим, и да им се дам као никада у животу. Свако понаособ имао је потребу да нагласи како им је све недостајало, па и ја, што је појачало мој труд и радост што је коса поново тако важна. Још једна заједничка ствар код већине мојих клијената била је та потреба да се после свих светских промена, промене и они сами. Потреба да се буде другачији. Јер другачије је било све. Као да се на коси све осликавало. Жене никад нису биле спремније на промену него сад.

Оно што можда можемо назвати срећом у несрећи јесте то да су косе заправо оздравиле током короне и те паузе над свим обавезама које познајемо, па и редовним шатирањем, фарбањем, пеглањем и фенирањем, који прате ритам града. Косе су се одмориле и од фризера, и од догађаја, и од блицева. И сада су те косе поново еластичне и младе. Фасциниран сам резултатима и тиме како жене сада носе те нове косе.

Ако говоримо о трендовима, можемо да кажемо да доминантног нема, односно оног униформног, када помислимо да су девојке у кафићима фотокопиране. Жене сада мање личе једна на другу, јер су се мање сретале. Додатно, многе су се управо сада одважиле за скроз кратке фризуре. Раније, реченица без које није могло да се почне, била је: „Шишајте како год ви желите, само ми не дирајте дужину”.

Модерни начини комуникације, форуми, групе, блогови и друштвене мреже учинили су то да жене једна другој препоручују X-Lab пилуле за косу, као нешто „што коначно ради”.

По повратку са корона брејка затекле су ме десетине бивших "вечитих пажева", сада дугокосих задовољних жена. Не сећам се када сам последњи пут осетио толику сатисфакцију. Њихово ново самопоуздање било је моја диплома. То је формула на којој сам дуго радио и која заиста дубински негује длаку изнутра. Жене су након три месеца редовног коришћења X-Lab капсула разумеле да је време мајонеза и жуманаца прошло, и да је и коса обухваћена оном изреком – "здравље на уста улази"!