Сусрет са ВЛАДИКОМ ИЛАРИОНОМ променио му живот из корена! Млади глумац Лука Потпарић био на прекретници, уследио судбоносни тренутак
Баш у моменту када је мислио да је све изгубљено!
Сусрет са некадашњом глумачком звездом Растком Лупуловићем, а данас епископом СПЦ, променио је живот младог глумца Луке Потпарића, кога ћемо 27. јула гледати у насловној улози у премијерном извођењу комада „Халфлајф“ у „Театријуму“.
– За мене је емоција увек на првом месту. Волео бих да задржим радост коју имам у овом послу и да сваку представу играм до краја, да увек дам све од себе, да живим то. Ово није обичан, него посебан позив – каже на почетку разговора Лука Потпарић, који је пре непуних месец дана дипломирао на Факултету уметности Универзитета у Приштини, са привременим седиштем у Косовској Митровици.
Пут овог вишеструко талентованог младића до чаробног и мистичног света глуме, може се назвати Божјим провиђењем.
Рођен је у Ужицу 2000. године, а одрастао је у Пожеги где је завршио језички смер у Гимназији „Свети Сава“. Свира гитару, пише песме, неке су објављене, био је члан драмске секције у школи, као и у аматерском драмском позоришту…
Срби, НЕМОЈТЕ СЕДЕТИ испод овог ДРВЕТА - Сви га имају у дворишту, а изузетно је ОТРОВНО, ако лист падне на траву, одмах купите
НОЋАС до ДУБОКО у НОЋ ПАЛЕ се ЛИЛЕ! Обичај који је за Петровдан доносио РАДОСТ и БЛАГОСТАЊЕ, укључите и децу
Ипак, након матуре, отворило се питање шта даље.
– Себе нисам видео у глумачким водама, оно што ми је било најважније то је био рукомет који сам тренирао у клубу „Слога“. Само сам желео да будем спортиста, имао сам добре резултате, играо Супер лигу Србије, био на ширем списку за омладинску репрезентацију и онда ми се догодила повреда и операција. Родитељи нису били за то да наставим да се професионално бавим рукометом, јер ем није перспективан спорт код нас, ем им је било важно да и ако наставим треба да завршим факултет, нешто од чега могу да живим. И ја сам на то из чиста мира рекао да једино што желим јесте да пробам да упишем глуму. Били су збуњени, али прихватили су мој избор да покушам, јер је то ипак факултет – присећа се Лука.
Пред пријемни испит је, како каже, отишао у посету манастиру Драганац на Косову и тамо се упознао са Растком Лупуловићем, данашњим владиком Иларионом и некадашњим игуманом ове светиње, који је пре него што се замонашио био наш најперспективнији глумац.
– Имао сам среће да попричам са њим о том позиву, о уметности… Он ми је предложио да одем на пријемни на академију на Косову. Нисам знао да то тако нешто постоји, али сматрао сам да је Факултет драмских уметности у Београду мој пут. Међутим, нисам прошао пријемни код Драгана Петровића Пелета који је те године примао класу. У повратку са братом, онако тужан, ћутљив, угледам на паркингу владику Илариона у колима. Отрчао сам, отворио врата, ушао у кола, а он ме упитао: „Лука, откуд ти?“. Смогао сам снаге да одговорим: „Нисам примљен“. Мало смо разговарали и он ми је опет рекао: „Можда је Косово твој пут“. Тада сам без размишљања отишао на пријемни у Косовску Митровицу јер сам све више осећао да желим да се бавим глумом. Примљен сам у класу професора Александра Ђинђића.
Одушевио се, додаје, када је сазнао да ће два и по месеца бити тамо, а два и по у Београду где се полажу испити и играју представе.
– На почетку је било тешко, био сам потпуно сам, живео сам у студентском дому. Сви су причали и много се о томе писало да је на Косову опасно, родитељи су се бринули а ја сам патио што сам оставио пријатеље, неке љубави, школске дане… Иако сам у дубини душе знао да нисам погрешио што сам тамо, после првог семестра сам помишљао да све напустим. Нико у мојој породици није ни у сличној бранши, а све колеге су имале неког. Осим тога, нисам ни гледао много представа нити филмова у животу, бавио сам се спортом и осећао сам тај недостатак као притисак. И док су око мене говорили да су уметници, ја то нисам осећао, био сам повучен, потиштен, нисам се сналазио ни као човек, уметник, а ни као глумац на сцени са које сам што пре хтео да побегнем – искрено је отворио срце Лука.
Један успех све је окренуо у другом правцу!
– То се десило у другој години студија, када смо радили имитације, улоге по моделу, по посебном методу нашег професора. Како сам као клинац волео стално друге да засмејавам имитирајући их, сада ми је био изазов да то надоградим оним што је задато. А то је да се емотивно повежемо са особом коју оживљавамо на сцени, а бирамо неког из приватног живота. То је у монолошкој форми, а ја сам за испит спремио приличан број имитација. Наступао сам последњи, и на крају сам био потпуно затечен. Добио сам такав аплауз и доживео сам катарзу на сцени што ме је подигло, отворило се нешто у мени. Вратио сам се у дом и заплакао се, не патетично, него од среће, задовољства. То је била моја прва десетка у индексу.
Током студирања одиграо је 15 улога, а дипломска представа класе је био комад „Сати“ по роману Мајкла Канингема, у којој је играо три лика. Разлог за то је, како каже, што су на класи била само њих двојица младића поред шест девојака. Као круна вере и истрајности у свој таленат било је званично признање за најбољег студента глуме које је добио на крају студија.
– Јавио сам владици Илариону да сам дипломирао, он је тај који је знао оно што ја нисам. Живот на Косову је у мени пробудило посебна осећања према отаџбини због људи које сам упознао, због наших светиња. Косовска Митровица је веома инспиративан град, у њему живи доста уметника и по много чему је занимљиво место.
У представи „Халфлајф“ Филипа Вујошевића у режији Николе Кљајића, чија је премијера у Позоришту „Театријум“, поред Луке играју и Јован Јевтић, Марко Чупић, Анастасија Стошић и Милица Вранеш.
– Драма говори о тинејџерима који су заробљени у виртуелном свету игрица насилног, ратног карактера. Радили смо адаптацију, драматург је Андреа Пољаков, и током процеса рада десила се трагедија у „Рибникару“. Сви смо остали у шоку, и у нама се пробудило питање зашто се то догодило? То нас је додатно мотивисало у извођењу овог комада – објашњава наш саговорник.
Додаје да је често играо дечје представе и да му је то искуство много значило јер је осећао одговорност да пошаље добру поруку.
– То је била прилика да покушам нешто променим и дешавало ми се да после извођења причам са малишанима и доживим велику љубав и поверење од њих. То ми је дало потврду да вреди и има смисла то што радим, да је то нешто добро и да се у том тренутку осећам као најбољи човек на свету.
Лука Потпарић тренутно живи у Студентском граду у Београду и чека праву шансу да покаже свој таленат. До сада је снимао две серије – „Апсолутних сто“ редитеља Срдана Голубовића и „Време смрти“ по роману Добице Ћосића, аутора Горана Шушљика, у режији Ивана Живковића.
– То су мале улоге, али тако се почиње. Тренутно имам понуде за нека снимања, позван сам на неке кастинге, а понуђено ми је из општине Вождовац да држим мини школице, радионице глуме. Не журим, јер верујем – закључио је Потпарић.