ПОМОЋ ЗА РОДИТЕЉЕ: Ево шта је потребно да УРАДИТЕ након ТРАГЕДИЈЕ на ВРАЧАРУ и коме можете да се обратите
Потребно је да се сада осећају безбедно!
Катедра за психологију Филозофског факултета у Београду објавила је детаљне смернице за родитеље како разговарати и поступати с децом после трагедија које су задесиле Србију ових дана, али и где људи све могу да се обрате за бесплатну психолошку помоћ уколико им је потребна.
Њихов текст објављујемо у целости:
„Као родитељу, природно је да осећате забринутост и да имате недоумице како да разговарате са својом децом о кризној ситуацији којој тренутно сведочимо. Важно је да знамо да се деца окрећу својим родитељима да би се осећала безбедном. Ово важи за сву децу, без обзира на њихов узраст, било да су малишани, адолесценти или чак млади одрасли.
У наставку можете да размотрите следеће савете за помоћ својој деци како да се изборе са последицама трауматског догађаја:
СВЕШТЕНИК И ПСИХОЛОГ ОДГОВАРАЈУ: Ево да ли је исправно децу водити на сахране и како покренути тему о смрти
ПРАВОСЛАВНИ СВЕШТЕНИК УПОЗОРИО: Нису битне материјалне ствари, поред љубави, родитељи ДЕЦИ морају ПРУЖИТИ и ово
Основни предуслов за даље разговоре о догађају и испољавање различитих емоција јесте обезбеђивање осећања сигурности и враћање осећања безбедности.
Деца различитог узраста могу да буду забринута за своју безбедност, као и безбедност своје породице. Зато је важно да на самом почетку децу уверите да су сада безбедни и на сигурном и да ће сада сви да се труде да очувају безбедност.
Чувајте дом као безбедно место. Деца, без обзира на године, сматрају кућу сигурним уточиштем када свет око њих постане опасан и непредвидив. У временима кризе, важно је запамтити да ваша деца могу да се врате кући у осећај сигурности. Размислите о планирању заједничке омиљене породичне активности која може пружити утеху и умирење.
ОТВОРЕН РАЗГОВОР
Разговор са својом децом о њиховим бригама је први корак који ће им помоћи да се осећају безбедно и да почну да се носе са догађајима који се дешавају око њих. О чему причате и како то говорите зависи од њиховог узраста, али сва деца морају да знају да сте ту за њих и слушате их.
Одвојите довољно времена за разговор и пронађите згодан тренутак када можете да разговарате: док идете негде, шетате се, док се спремају за игру, за време оброка или пред спавање.Важно је са стрпљењем, пуном пажњом и уважавањем слушати дете које је исказало потребу да говори. Додатно је неопходно ослушкивати и прихватити њихову потребу да о свему разговарају и питају, у мери и на начин који њима одговара.
Пажљиво слушајте њихове мисли. Не прекидајте – дозволите им да изразе своје идеје и разумевање пре него што одговорите. Допустите им и охрабрите их да поставе питања и да реше сопствене недоумице на тај начин.
Покажите стрпљење уколико дете има потребу да вам више пута исприча шта му се догодило или како се осећа – то је управо начин на који оно покушава да разуме шта се догодило.
ДЕЉЕЊЕ ОСЕЋАЊА
Очекивано је да деца показују различите емоционалне реакције на догађај, зато је важно створити атмосферу прихватања у којој ће деца имати могућност да на различите начине, у зависности од њиховог узраста, испоље своја осећања везана за догађај.
Охрабрите испољавање емоција. Подстакните своју децу да своја осећања пренесу речима причајући о њима или водећи дневник. Некој деци може бити од помоћи да изразе своја осећања кроз игру и креативне активности. Дозволите деци да искажу онолико емоција колико су спремни да поделе са вама у том тренутку и покажите пуно разумевање, уважавање и стрпљење за све што поделе.
Обратите пажњу и пратите знакове стреса, страха или анксиозности. Након трауматичног догађаја, типично је за децу (и одрасле) да искусе широк распон емоција, укључујући страх, шок, бес, тугу и анксиозност. Кажите им да је очекивано да осећају оно што осећају.
Понашање ваше деце може се променити због њихове реакције на догађај. Могу имати проблема са спавањем, промене у апетиту и промене расположења, учесталије главобоље или бол у стомаку, као и потешкоће са концентрацијом, одрађивањем школских задатака или уобичајеним обавезама.
Овакве реакције су очекиване и требало би да почну да се повлаче за четири до шест недеља, ако се не догоди ниједан други трауматски догађај. Уколико ове реакције трају дуже од овог периода, то је знак да је потребно потражити стручну помоћ. Обавезно редовно проверавајте своју децу док пратите њихово ношење са овим процесом. Обезбедите додатно време, пажњу и стрпљење (укључујући додатну нежност и загрљај).
Покажите своја осећања јер ће управо тиме деца увидети да је „дозвољено“ испољавање различитих емоција и да је природно да у овој ситуацији неко осећа тугу, неко љутњу, страх, збуњеност. Будите обазриви да ваша осећања буду колико год је могуће умерена и пажљиво објасните своје реакције како деца не би помислила да су их она изазвала.
ПРАВОСЛАВНИ СВЕШТЕНИК УПОЗОРИО: Нису битне материјалне ствари, поред љубави, родитељи ДЕЦИ морају ПРУЖИТИ и ово
СВЕШТЕНИК И ПСИХОЛОГ ОДГОВАРАЈУ: Ево да ли је исправно децу водити на сахране и како покренути тему о смрти
ИНФОРМИСАЊЕ
У кризним ситуацијама, људи често проводе много времена пратећи вести и информације на интернету, не само због информисања, већ и због тога што нам то пружа осећај контроле. И ваша деца ће можда желети да буду информисана о развоју догађаја и о вестима о догађају преко интернета, телевизије или новина. Зато је важно пратити следеће смернице и обезбедити адекватно информисање у складу са узрастом деце.
Важно је ограничити количину времена проведеног у праћању вести и информација, те обезбедити паузе од истих, јер стална изложеност информацијама може заправо повећати и ваше и њихове анксиозност и страхове.
Потребно је имати на уму да свако додатно излагање медијским садржајима о догађају, нарочито визуелном садржају, може створити психолошки ефекат на дете који наликује сценарију као да је дете било на месту догађаја или повећати ризик од посттрауматског стресног поремећаја за децу која су директно искусила дати догађај.
Обавезно разговарајте са децом о ономе што су видели или прочитали. Ако имају неке дезинформације или погрешне информације – поделите са њима шта се тренуто зна, а о чему тренутно не постоје проверене информације.
ЧУВАЈТЕ СЕБЕ
Водите рачуна о себи да бисте могли да бринете о својој деци. Будите узор својој деци како да управљају трауматским догађајима. Одржавајте редовни распоред као и пре, колико год можете, како бисте повратили осећај сигурности и извесности. Немојте превише да планирате, да не би дошло до исцрпљености. Правите паузе. То може бити само пет минута када изађете из собе или куће и дубоко удахнете или брзо прошетате. Не заборавите да направите паузе од излагања извештавању о догађају.“
Институт за ментално здравље у Београду
подршка породицима страдалих у ОШ “Владислав Рибникар”, наставницима и
ученицима, и свима којима је потребна психолошка помоћ и подршка
063 868 1757
063 868 2217
Клиника за психијатрију УКЦС
066 830 0854
За заказивање разговора: 011 3662124 и 063 310723
НАДЕЛ
Национална дечја линија 116 111
Саветодавни телефон за родитеље 0800 007 000
Центар Срце
0800 300 303
Центар за ментално здравље – Теразије 3
011 3612467
Покрет Несаломиви
0800 001 002
Клиника Лаза Лазаревић, Национална линија за помоћ адолесцентима
0800 309309 (опција 3)
Психолошко Језгро Центар
Групе подршке за родитеље ОШ „Владислав Рибникар“
064 800 2005