Старица без игде икога дочекала СТОТИ рођендан, а онда је једно звоно променило све - Након овога могла је да пронађе мир

Руби је дочекивала невероватан рођендан за било које људско биће, а никога није било брига. Пунила је стоту, али са њом није имао ко да прослави тај тренутак.

Старица је била сама, баш као што је била и већи део свог живота. Од када је имала осам година, а њен отац је отишао да се бори у рату, њен живот се променио и од тада Руби је носила терет одраслих.

Њена мајка је била слаба жена, па њен тата је одвео Руби по страни. „Требаћеш да будеш велика девојка, Руби“, рекао је озбиљно. „Мораћеш да будеш веома одговорна и да пазиш на маму, ОК?“

„У реду, тата“, одговорила је Руби и то је био крај њеног детињства. Постала је одрасла особа у породици и бринула се о својој мајци и четворо млађе браће и сестара.

Није могла да дочека да тата дође кући, како би поново могла да буде дете, али он то никада није учинио. Када је Руби имала дванаест година, породица је обавештена да им је отац погинуо у борби.

Тата се никада није вратио кући. Мама се распала, толико је вриштала и плакала да је ужасно уплашила осталу децу. Доктор је морао да дође и да мами да инјекцију, а онда је опет била тиха и скоро па невидљива.

Пензија коју је мама добијала од Владе била је веома мала, а није могла да ради. Руби је стога морала да напусти школу и запослила се у оближњој радњи која је продавала тканине, конце, дугмад и траке - све што би вам било потребно за израду одеће у тим тешким временима.

Руби је била бистра и енергична и убрзо је постала незамењива жени која је била власница галантерије, госпођи Дорис. Госпођа Дорис је била ратна удовица, баш као и мама, и била је љубазна према Руби на свој начин.

Понекад би Руби давала одсеке од најлепших принтова и комадића шарених трака како би себи могла да направи мале хаљине за смену. Руби је често користила тканину на својој браћи и сестрама, и на својој мајци.

Мама се све више удаљавала како је старила. Лутала је по кући у спаваћици, а Руби је морала да је пази, па није тако често излазила напоље.

Руби је била одлучна да њене четири сестре заврше школу и одбила је да им дозволи да иду на посао како би помогли. „Фокусирајте се на школу“, рекла би им строго. "То је највећа помоћ коју нам можете пружити!"

Руби је напунила осамнаест година, а нико није приметио. Није било забаве, поклона, рођенданске торте. Госпођа Дорис није знала или није марила - била је жена без емоција.

Мама је била изгубљена у свом свету, а Рубине сестре, са урођеном себичношћу деце, нису ни схватале да и Руби има рођендане.

То је била година када је Руби упознала Бреда. Био је висок и витак, и имао је стидљив осмех. Дошао је у радњу да купи игле за своју маму и остао да разговара са Руби.

Почели су да „искачу“, како су то људи тада звали. Изашли су на плес и у биоскоп, паркирали се и љубили на Lover's Ланеу. Онда је љубљење прерасло у нешто више.

Када је Руби открила да је трудна, Бред јој је рекао да ће је оженити, да ће имати лепу кућу и одгајати своју децу и бити веома срећни. Онда му је Руби причала о мами и девојчицама.

„Морам да се бринем о њима, Бред“, рекла му је Руби. „Обећала сам оцу. Али за неколико година девојчице ће завршити школу, и остаће само мама.”

„Твоја луда мајка и твоје сестре се усељавају код нас?“ упита Бред. „До краја живота? Да ли ми то говориш?" После тога, Бред је био веома тих.

Пристао је да се нађе следећег дана и договори венчање, али није пољубио Руби за растанак на начин на који је то обично чинио. Руби га никада више није видела.

Сазнала је да се добровољно пријавио за нови рат у Азији тог поподнева. Оставио ју је саму и трудну. "Шта ћу да радим?" питала се она.

Руби је притиснула руке на стомак и заплакала. Морала би да се одрекне свог детета. Дала би га на усвајање и знала да ће он или она бити вољена и негована.

Тренутак када се одрекла тек рођене ћерке био је један од најтежих у Рубином животу, али је знала да то ради из најбољих разлога. „Буди срећна, моја слатка девојко“, прошапутала је. "Волим те."

То је било пре више година него што је Руби желела да се сети, и последњи пут када се осећала младом.

После Бреда, Руби никада није погледала другог човека. Знала је да шта год да се деси, они никада неће прихватити њен терет, а није могла да тражи то од њих.

Једна по једна, њене сестре су завршавале школу и одлазиле од куће. Венчале су се и одселиле, а Руби је остала да брине о мами, као и увек. Руби је имала седамдесет три године када јој је умрла мама.

Тог дана Руби је плакала, не само због своје мајке, већ и због горког укуса свог читавог живота. Није имала ништа. Била је без породице, а од пензионисања имала је и све мање пријатеља.

„Само ћу чекати да умрем“, рекла је Руби себи. "Сада нећу чекати дуго." Међутим Руби је била чврста жена најбољег здравља и убрзо је напунила осамдесет, па деведесет…

Године су пролазиле необележене икаквим слављем. Никога није било брига. Руби је седела у својој кућици и постајала све старија. Када је напунила деведесет девету, појавила се социјална радница.

Желела је да види да ли је Руби способна да живи сама. Погледала је около и била је прилично задовољна условима живота. Отишла је не пожелевши Руби срећан рођендан.

„Сто“, рекла је Руби у себи. „Видела сам читав век историје овог света и нисам проживела ништа од тога. Седела је у својој кухињи и размишљала о свом животу када је зазвонило звоно на вратима.

Устала је и отворила врата. Тамо је био један младић и држао је огромну торту на којој је био велики број 100. “Здраво бако!” повика весело. "Срећан рођендан!"

Рубина брада се спустила. „Младићу, погрешио си кућу…”

„Не, нисам“, рекао је нежно. „Ти си моја прабака Руби. Моја бака је одувек желела да зна ко јој је рођена мајка, па сам, када је напунила 81 годину пронашао отпечаћене записе.

„Нико није ни помишљао да си још увек жива! Бака је напољу, у колима, чека да те упозна - ако се слажеш."

"Моја ћерка?" упитала је Руби. „Она је... Да ли жели да ме упозна? Ја...одрекла сам је се...желела сам да буде срећна..."

„Бака жели да те упозна“, рекао је младић. „Такође знамо да сте дуго били сами, али сада имате породицу: ћерку, петоро унучади и петнаест праунучади!

Руби је почела да јеца, а младић ју је загрлио. „У реду је“, рекао је. „Сад смо овде, а ти ћеш имати приличну забаву!“

Руби је упознала своју ћерку, своје унуке и праунуке, и то је био најбољи дан у њеном животу. Запалили су свећице на торти и певали „Срећан рођендан“. Био је то најлепши звук који је Руби икада чула.

Србија Данас/А.Н.