Чули сте за анорексију и булимију, али и ОВИ ПОРЕМЕЋАЈИ У ИСХРАНИ су ЧЕСТИ и те како ОПАСНИ!

Иако је тачан узрок поремећаја у исхрани непознат, верује се да се они развијају из комбинације биолошких, психолошких и социокултурних фактора. Сви ови поремећају утичу негативно на физичко и психичко здравље и без помоћи стручњака не могу се излечити.

Многи од њих су "невидљиви" за околину и породицу оболелог, што додатно повећава ризик од озбиљних здравствених проблема. Сваки поремећај исхране има свој скуп симптома и нуспојава, а ево који су то до сада препознати поремећаји у исхрани за које би требало да знамо.

Анорексија

Дијагноза анорексије укључује три главне компоненте. Прво, особа са анорексијом има значајно ниску телесну тежину за своје године, као и висину. Друго, иако има мању тежину, анорексична особа се заиста плаши да добије на тежини или да постане гојазна. Клинички психолози наводе да људи са анорексијом, што више губе на тежини, то се више плаше гојења. И треће, постоји поремећај у начину на који особа са анорексијом доживљава сопствену телесну тежину или облик. Они себе сматрају тежим него што јесу, не виде да су веома мршави, претерано и стално процењују своју телесну тежину и облик тела, тако да им то постаје примарна брига. Кроз тај свој „процењени“ изглед они процењују и своју вредност.

Стручњаци издвајају две врсте анорексије – ресриктивни тип, где је главни начин губитка тежине озбиљно ограничавање количине хране која се узима и други тип – преједање/прочишћавање, где се поврх ограничавања уноса калорија, особа преједа па и/или чисти. Неко ко се упусти у овакво понашање не добија на тежини јер преједање није довољно учестало или њихово преједање прати прочишћавање самоиницираним повраћањем, диуретицима, лаксативима или клистирима.

Главни симптом анорексије је значајан губитак тежине. Нажалост, стопе анорексије су у порасту, а чини се да поремећај погађа људе у млађој животној доби него икад раније (што је можда због пубертета).

Булимија

Људи са булимијом такође прецењују свој облик и тежину. Да би контролисали обоје, „укључени“ су у преједање и чишћење. Преједање се догађа у периоду од 2 до 3 сата и укључује количину хране већу од оне коју би већина људи појела у том истом временском периоду. Током преједања, особа може осетити губитак контроле над оним што једе – или немогућност да престане. Након преједања, људи се обично осећају изузетно кривим и плаше се добијања на тежини. Они сами изазивају повраћање или претерано вежбају, или користе лаксативе, диуретике или клистире. У просеку, неко са булимијом ће учествовати у овом циклусу најмање једном недељно током три месеца. Булимија може имати заиста штетне последице по здравље, укључујући дехидратацију (због повраћања) или дисбаланс електролита (из свих течности из лаксатива). Неравнотежа електролита може чак довести до срчаног удара или коме.

Атипична анорексија

Атипична анорексија је категорија која је развијена за људе који не испуњавају строге дијагностичке критеријуме за анорексију или булимију, али и даље имају значајан поремећај исхране. Људи са атипичном анорексијом ограничавају унос хране и можда су доста смршали, али не до те мере да имају минимално нормалну тежину (као код дијагностиковане анорексије). Како стручњаци објашњавају, можда су почели са вишком килограма или са гојазношћу, али се са медицинског становишта не сматрају потхрањеним, чак и након што су изгубили 20, 30 или 40 килограма. Ипак имају све остале симптоме анорексије. Ови људи су, по речима клиничара, неухрањени, иако немају клинички малу тежину. Они такође имају осећај стида и срамоте, па је код њих веома велика стопа самоубистава.

Поремећај чишћења

Поремећај чишћења настаје када се особа "чисти", подвргава повраћању или клистирима, а да се пре тога није прејела. Могуће је да ове особе имају субјективан осећај да су се прејеле након уобичајеног оброка или ужине, па се осећају кривима или постоји нека врста емоције која их тера да се осећају ван контроле, а потом настаје страх. Они се "чисте", иако нису пре тога јели превише.

Синдром ноћног преједања

Људи са овим поремећајем, најмање две ноћи недељно узимају најмање четвртину дневних калорија – дакле еквивалент пуног оброка – после вечере и пре спавања и/или једу усред ноћи. Неко са синдромом ноћног храњења, који је чешћи код особа са несаницом, обично ће прескакати оброке раније током дана. То их чини гладнима ноћу, што доводи до преједања. Кад се пробуде, нису гладни и циклус се понавља. Синдром ноћног преједања може допринети тешкоћама у управљању тежином. Храна се једе пре спавања, а телу је тешко да свари храну у сну, па су, генерално, ризици од синдрома ноћног преједања слични ризицима од гојазности.

Поремећај преједања (БЕД)

Слично као и булимија, БЕД карактеришу епизоде ​​преједања. Људи са овим поремећајем уносе одређену количину хране у одређеном временском периоду која је већа од оне коју би већина људи појела у том истом временском оквиру. Током ових преједања који се у просеку дешавају најмање једном недељно током три месеца – људи се осећају као да немају контролу над исхраном. Али, за разлику од булимије, преједање не прате радње попут повраћања узрокованог самоиницијативно.

Орторексија

Здрава исхрана је кључ здравог живота. Али, када се неко опседне здравом исхраном до те мере да то негативно утиче на њихов укупни квалитет живота, та особа има орторексију. То су пацијенти који су превише перфекционистички настројени према здрављу наметнутим циљевима, па осећају узнемиреност или стид када се не придржавају тих правила.

Изузимањем група намирница, неко са орторексијом може бити потхрањен или имати недостатке у исхрани. Клиничка запажања сугеришу да када орторексија постане екстремна, компликације могу бити сличне онима код анорексије. Неко са орторексијом такође може доживети друштвену изолацију јер не може да једе и следи своје строге прехрамбене циљеве док се дружи са другим људима.

Рестриктивни поремећај уноса хране (АРФИД)

Много деце пролази кроз фазе у исхрани када су избирљива, али деца са АРФИД пофремећајем су избирљива до те мере да ограничење количине или врсте хране коју уносе утиче на њихов раст. Ако се не лечи, АРФИД се може наставити и у одраслој доби. Одрасли са АРФИД поремећајем могу имати потешкоћа у одржавању основних телесних функција, због чега могу изгубити тежину. За одраслу особу, ако овај поремећај потраје, то може значити да на пример, одлазак на састанке или одлазак на радну вечеру може бити врло проблематичан, јер не може се јести храна коју тамо послужују. Значи, поремећја који утиче на социјални живот, а потом и на ментално здравље.

Пика поремећај

Људи са пиком ће више пута конзумирати непрехрамбене супстанце, попут камења, песка или прљавштине. Ове људе покреће нагон и жудња за конзумирањем ових супстанци. Здравствени ефекти овог поремећаја укључују гастроинтестиналну опструкцију у којој се предмети могу заглавити па не пролазе кроз гастроинтестинални тракт. Зато је понекада потребна операција. Може доћи до перфорације једњака, желуца или црева. Ако је нечија исхрана ограничена на непрехрамбене супстанце онда ће доћи до неухрањености. Пика поремећај је чешћи код оних који су млађи, имају потешкоће у развоју, али је чест и код трудница.

Поремећај руминације (преживања)

Људи са поремећајем преживања непрестано повраћају храну, а затим је поново жваћу, поново гутају или испљуну. Ово може узроковати оштећење једњака и ерозију зуба. Поремећај преживања такође може утицати на нечију тежину и друштвени живот. Ови људи избегавају контакте, или уопште не једу, ако су у друштву. Зато су углавном неухрањени, а све то ремети њихов квалитет живота јер не могу да једу сву храну коју би хтели, или се можда плаше да ће имати епизоде ​​док су са другима, па можда неће јести у јавности због страха од срамоте.

Могу ли се спречити поремећаји у исхрани

Неки од ових поремећаја се могу спречити, кажу стручњаци. Научници верују да, ако могу да се смање факториризика за поремећаје у исхрани, онда могу смањити шансе да ће особа развити поремећај исхране. Превенција може укључивати смањење негативних фактора ризика, попут незадовољства телом, депресије, или самопоштовања заснованог на изгледу, или повећање заштитних фактора, попут похвала на рачун тела.

Здравствене последице поремећаја у исхрани

Као што се сами поремећаји увелико разликују, тако се и њихове потенцијалне здравствене последице разликују. Многи од горе наведених поремећаја утичу на тежину, што утиче на сваки систем тела. Људи са поремећајима у исхрани могу доживети низ проблема у различитим деловима тела, укључујући срце, јетру, бубреге, мозак и репродуктивни систем. На срећу, већина ових последица је привремена и повући ће се када особа крене на лечење. Међутим, постоје изузеци. Једна од последица здравственог поремећаја у исхрани која се не може опоравити је промена у мишићно-коштаном систему. На пример, људи који су имали анорексију у адолесценцији и чији је раст костију због тога био угрожен, имају повећан ризик од остеопеније и остеопорозе касније у животу.

Психолошке компликације

Осим физичког утицаја, поремећаји у исхрани могу имати и психолошке компликације, попут развоја или погоршања других стања менталног здравља. Поремећаји у исхрани имају велико преклапање са опсесивно -компулзивним поремећајем и анксиозношћу. Неухрањеност, уобичајен симптом многих поремећаја у исхрани, сама по себи ће вероватно повећати анксиозност и депресију код многих. Поремећаји могу имати и друштвене последице, попут изолације.

Иако поремећај исхране може утицати на некога у било којој доби, постоје одређене старосне доби када је већа вероватноћа да ће се поремећај исхране развити – на пример, око 13. или 14. године и поново око 17. или 18. године за анорексију; око 18. или 19. за булимију; и око 21. или 22. за поремећаја преједања.

Поремећаје у исхрани је тешко лечити

Без обзира на то када се развије поремећај исхране, што се раније дијагностикује, веће су шансе за опоравак. Ипак, поремећаје у исхрани је тешко лечити. Понекад, када се неко лечи од једног поремећаја у исхрани, може се развити други  (на пример, анорексија која прелази у орторексију). Срећом, постоје ефикасни третмани који помажу у опоравку. План лечења обично укључује лекаре, психологе и дијететичаре који по потреби могу обезбедити психијатријске лекове, когнитивно бихевиоралну или међуљудску терапију и едукацију о исхрани.

Око половине пацијената заиста се добро опорави. Али чак и они који су се опоравили могу и даље бити подложни рецидивима касније у животу, посебно у стресним временима или временима транзиције. То је слично спортској повреди, попут неке врсте повреде колена. Опорављате се од те повреде колена, али рањивост остаје ако одете на скијање,на пример. Такође, трудноћа може бити време рањивости за некога ко је у младости имао поремећај исхране због повећања телесне тежине и повећане забринутости због изгледа тела које су могли да доживе током тих месеци. Венчање, када се се усмрева пажња према вашем изгледу, такође може бити окидач за поремећај исхране, као и стресни догађај попут развода.

Како реаговати ако посумњате да имате неки поремећај

Ако мислите да имате поремећај исхране, први корак би био да одете до некога коме верујете и да му све кажете о томе. Особе са поремећајима у исхрани осећају стид, а мотивацију ће дати подршка за добијање стручне помоћи која је неопходна. Ако нисте сигурни ком специјалисти за поремећај исхране да се обратите, лекар опште праксе је добар први корак. Уколико мислите да неко кога познајете има поремећај у исхрани, започните разговор постављањем широких питања о томе како се осећа. Све што говорите треба да буде без осуде. Покажите бригу и разумевање. Само давање до знања да вам је стало и да желите да пружите подршку у добијању помоћи може много да помогне.