Ево како да родитељи ВРАТЕ АУТОРИТЕТ НАД ДЕЦОМ: Психолог истиче да је ово НАЈВЕЋА ГРЕШКА у васпитању
Попустљивост, презаштићеност, превелике амбиције. Све то прати васпитање деце данас. У коменатрима родитеља о различитим дисксуијама ових дана најчешће се помиње "да се изгубио ауторитет родитеља".
Решења која се предлажу су веома различита али се неретко може чути да треба вратити "старе" методе васпитања. Како се успоставља родитељски ауторитет, колико је важан за васпитање деце, шта се дешава када нема тог ауторитета, шта треба знати о данашњем васпитању деце и које методе дају најбоље резултате? О томе за žena.rs говори психолог Марина Надејин Симић.
"Границе у васпитању морају да постоје, али границе нису исто што и строгост. Родитељ мора да прати дете, у смислу да прати у ком смеру се одвија развој детета, које вредности оно заступа, са каквом децом се дружи, каква су његова интересовања под којима се подразумевају разне ствари, на пример видео-игрице. Ако дете три, четири сата дневно игра насилне видео- игре, не мора, али може да се појави проблем. Под границама се управо подразумева и ограничавање времена које дете проводи на интернету, али и праћење онога што гледа, на пример на Јутјубу, које особе прати. Међу тим особама има оних који шаљу не само погрешне већ и деструктивне идеје, млађи узраст односно нижи разреди основне школе такође прате такав садржај. Родитељи колико год били дигитално писмени морају да се ангажују да прате те активности и да причају са децом. Ми не можемо децу изловати од тога и не треба то да радимо. Морају да знају све што се дешава око њих. Кад кажем све, мислим у некој разумној мери и у складу са узрастом", каже нам психолог.
Дечак убица прво ПРИЗНАО ЗЛОЧИН, па рекао да је имао "ПРЕКИД ФИЛМА" Психијатар из "Лазе Лазаревић": ОВО ЋЕ СЕ СИГУРНО ДЕСИТИ
ОВАКО РОДИТЕЉИ СТВАРАЈУ ПОХЛЕПНУ ДЕЦУ: "Нежно родитељство не функционише" - ово РАЗАРА породицу
Разговор никако не треба да се одвија на насилан начин у смислу да се особи која објављује непримерен садржај додељују погрдне речи већ да се прича о исправнијим моделима понашања.
"Родитељи треба да на децу пренесу зрелост, мудрост и искуство. Не треба да препуштају деци да сама усвајају садржаје и да сама доносе одлуке шта је добро, а шта није добро", напомиње.
"НЕ ИМПЛУСИВНА КАЗНА ВЕЋ ДОГОВОР"
"Границе су правила, није реч о нечем апстрактном. То су правила која се поштују, та правила не морају да буду ригидна у смислу "не смеш ово", али код ствари као што су безбедност, здравље деце, границе се постављају и ту нема преговарања. Не можете са дететом да преговарате о његовом здравственом стању, односно ако треба да иде код лекара. Ја сада мало банализујем ствари како бих дочарала суштину. Али постоје ствари које су важне и где нема преговора, јер дете не може да одлучи зато што нема знања и искуства. Јако је битно да родитељ успостави таква правила и да од тих правила не одступа", објашњава и додаје.
"Психолози кажу да су санкције последњи инструмент васпитања, који говоре о томе да нисмо успели на другачији начин. Дете треба да буде упознато са последицама онога што ради и има право да одлучи. На пример, родитељ каже: "Нећеш данас да урадиш домаћи задатак, у реду, разговарај сутра са учитељем/цом или наставником/цом. Три неурађена домаћа задатка, и биће укинута нека привилегија на кратко". Не треба то да буду драстичне мере? Како деца постају одговорна? То што ја причам свом детету да нешто није у реду, па након тога не предузимам било шта ако оно уради оно што није у раду или га мало изгрдим - оно то одслуша или не одслуша и ради по своме. Мора да осети последице тога, али није реч о имплсуивној казни него о договору", истиче.
Препоруке се односе генерално, када је реч о саветима у односу на актуелну ситуацију, више о томе у наставку текста.
Савет психолога је и да родитељи детету дају одређен временски рок да уради оно што би требало односно да испуни своје обавезе. Дозвољена су наравно одређена одступања у складу са околностима али уколико то не уради, треба да уследи последица- на пример, "без интернета и видео-игрица неко време". Последица треба да се односи на оно до чега је детету стало.
"Родитељи врло често кажу да деци ни до чега није стало. "Баш их брига". То није тачно, сваком детету је стало до нечега. Када учимо деци одговорности, не ради се само о причи о васпитању него о развијању одређених особина које ће им бити неопходне за живот, учимо их да буду одговорна тако што имају своја права али обавезе. Дете унапред мора да зна да може доћи до одређених последица и поново наглашавам, не казни и санкција него последица".
Ако нема тих правила, па родитељ дође уморан кући и казни дете, оно то доживљава као освету и лош чин. Ако му је унапред речено какве су последице одређеног понашања, шта треба а шта не треба да ради, оно то доживљава као договор.
"Можете да са дететом направите и неку врсту уговора, што она добро прихватају јер се осећају одраслим па да има кажете- моје је да урадим то и то, а твоје да урадиш то и то. Одреде се разумни рокови, детету можда неће увек бит најпријатније са тим договором, много је лакше радити неке ствари некажњено, али живот их неће мазити и у животу постоје правила и у једном моменту, када одрасту, родитељи неће моћи да им помогну", напомиње.
"ПОПУШТАЈУЋИ СТИЛ ВАСПИТАЊА ПОТПУНО ПОГРЕШАН"
Један од проблема васпитања данашње деце јесте попустљивост. Психолог каже да се то назива пермисивни или попуштајући стил васпитања - ради се о модерном васпитању где граница скоро да нема.
"Последице таквог васпитања су деца која неће бити припремљена за живот. Попуштајући васпитни стил ставља дете у центар пажње. Наравно, деца се воле највише на свету али није овде реч о љубави већ о обавези и одговорности родитеља да припреми дете за живот. Сваки родитељ то и жели. Не говорим да ли родитељ има добре намере или не, али дете мора да се научи понекад и некој нелагодности, томе да неће увек бити успешно, да ће некад доживети пораз, да ће их неко увредити. Све је то део живота. Сви бисмо ми волели да заштитимо децу од свега тога, али их треба учити како да реагују на адекватан начин. Морамо да научимо децу како да изађу на крај са проблемима који ће доћи касније, и то се преноси од основне, средње школе до факултета па до приватног и професионалног живота. Деца која се васпитавају тако што им се у свему попушта нису спремна за живот и то је велики проблем пре свега за дете, будућег младог човека", додаје психолог Марина Надејин Симић.
КАКО СЕ ИЗГУБИО АУТОРИТЕТ РОДИТЕЉА
"Можда је реч о спекулацији, али много родитеља је имало строге родитеље у оном традиционалном смислу који су размишљали на следећи начин: "Нећу да га мазим, љубим, "покварићу" дете, нема разлога". Ту је и она пракса. Скува се јело па дете каже ако не воли пасуљ или било које друго јело, а родитељ му одговори- пољуби па остави. То је био начин васпитања, а данас родитељи кажу- хајде, сад ћу да ти скувам нешто друго". Раније се говорило- или једи или остани гладно до следећег оброка. Родитељи који су тако васпитавани одлазе у другу крајност, па пуштају деци да ради шта год желе, да се осећају комфорно. Деца наравно желе да се осећају тако. Али таквим васпитањем губе ауторитет. Ако код родитеља све може, онда се родитељ не пиозиционира као особа која дефинише одређена правила.
Треба нагласити да никако не треба ићи ни у другу крајност - "васпитање" никако не треба да се одвија са физичким казнама, тиме се детету шаље порука да је то у реду, да је у реду да физички малтретира другаре. Деца заиста то тако осмишљавају".
НЕ ПРИПРЕМАМО ДЕЦУ ЗА ЖИВОТ
Са психологом смо разговарали о две карактеристике модерног родителсјтва, прва је да родитељи превише штите своју децу, од свега.
"Некада га морате пустити и да падне, наравно не треба да се ради о било чему што може да угрози дете. Али мора понекад да на тежи начин научи неке ствари. Посматрам неке апсурдне ситуације, родитељи допуштају деци да увек побеђују у друштвеним играма, па ако изгуби, оно плаче. Оде у школу где неки вршњаци неће пристати да оно увек побеђује и дође кући очајно јер је одједном постало "губитник". То је пример како не припремао децу за живот. Сви смо понекад попустили детету у нечему, али не треба ићи у крајности. Било каква крајност па тако и она у васпитању јесте увек погрешна. Научити дете како да понекад изгуби, да неће увек добити петицу ма колико то желело из овог или оног разлога јер је то део живота", поручује.
РОДИТЕЉИ НЕ ТРЕБА ДА СЕ ПЛАШЕ СВОГ АУТОРИТЕТА
Многи родитељи зазиру да успставе аутортет плашећи се да чине нешто погрешно.
"Ауторитет родитеља је нешто потпуно природно у смислу да родитељи имају више знања и искуства о томе какве последице може да има одређено понашање. Имају обавезу да успоставе границе у стварима које су суштинске важне. Ауторитет се одржава тако што се поставе правила и родитељи их доследно поштују, нема али... Не треба да говоре- нисам тако мислио/ла, неће се поновити, не треба да уведу неко правило па да после два дана одсутану од тога, нарушава се тиме ауторитет. Не треба онда ни почињати са правилима јер су она унапред предодређена на лош исход", истиче психолог.
Наша саговорница истиче да деца, родитељи и учитељи, наставници, професори могу на сајту Друштва психолога и Филозофског факултета у Београда да пронађу стручне препоруке које ће им помоћи у наредном периоду туговања, опоравка...