Ako je suditi po mišljenju liberala, „uticajnih tviteraša“ i krugova bliskih bivšoj vlasti, fontana na Slaviji je potpuni promašaj, rekonstrukcije prometnih delova predizborna šminka, Beograd na vodi fantomski projekat, a Skadarlija i istorijske znamenitosti će praktično biti uništene. Da se sa tviter linije vratimo u realnost – kakva je zapravo slika danas u Beogradu?
Pročitajte i:
Beograd je danas grad koji se ubrzano razvija posle više decenija stagnacije. To se vidi golim okom. Hajde da krenemo od onoga od čega se živi odnosno od radnih mesta. Ove godine je broj nezaposlenih u Beogradu pao ispod 100 hiljada posle duže od decenije. Nezaposlenih je 89 hiljada a 66 hiljada ljudi je našlo posao od početka godine.
Grad Beograd nastavlja sa obnovom: Radovi na asfaltiranju ulice koja spaja Umčare i Pudarce (FOTO)
Kada pogledate gde su našli posao videćete da najviše njih sada radi u uslugama kao i IT industriji što je direktno povezano sa građevinskim i turističkim bumom koji se dešavaju. Grad će do kraja ove godine izdati građevinskih dozvola za oko milion kvadrata, bez Beograda na vodi, što je pre samo par godina bilo nezamislivo.
Beograd je postao grad kranova jer ima preko 1200 aktivnih gradilišta od čega je oko stotinu gradskih jer radimo infrastrukturu odnosno puteve, kanalizaciju i vodovod. To je prvo posao za čitavu građevinsku industriju. Pored toga, kada pogledate kakva vrsta objekata se najviše gradi direktno možete da povežete sa tim gde ljudi dobijaju posao.
Mali u Budimpešti potpisao dva važna sporazuma za Beograd (FOTO)
Grad rešava brojne infrastrukturne probleme kao što su deponija komunalnog otpada, kanalizazija, obilaznica, metro… Rešili smo problem deponije komunalnog otpada Vinča, najveće neuređene deponije u Evropi koja se nalazi pored samog Dunava. U rešavanje ovog problema biće uloženo preko 300 miliona evra.
Napravili smo plan kako da za deset godina nijedna kuća u Beogradu ne bude bez kanalizacije, nedavno potpisali ugovor sa Kinezima o izgradnji prve fabrike za preradu otpadne vode u Velikom selu čija je vrednost 250 miliona evra, zajedno sa Republikom završavamo obilaznicu oko Beograda, sledeće godine radimo most preko Save na mestu sadašnjeg tramvajskog i dva automobilska tunela, jedan koji će povezivati Savu i Dunav i drugi ispod Topčidera, gradićemo most kod Ade Huje na unutrašnjoj obilaznici oko Beograda koju radi sam grad za razliku od velike obilaznice koju radimo sa Republikom, 2020. godine počinjemo da gradimo metro…
Prvi stepen pripravnosti: Beograd spreman za sneg
Uređujemo grad. Skoro 200 fasada je uređeno ove godine a toliko ćemo da obnovimo i naredne. Za tri godine uradili smo skoro 20 hiljada metara kvadratnih pešačkih zona. Uvodimo javne bicikle i izgradili smo 20 kilometara biciklističkih staza od 120 kilometara koliko planiramo. Uređujemo Skadarliju a na Kalemegdanu se posle mnogo godina nešto radi odnosno obnavljaju se ili su obnovljeni Malo stepenište, Damad Ali-pašino turbe, česma Mehmed-paše Sokolovića, plato oko Pobednika.
Sledeće godine zajedno sa Vladom Srbije da obnavljamo Veliko stepenište, Sahat kulu i plato oko Hrama Sv. Save, završavamo uređenje Kosančićevog venca i počinjemo rekonstrukciju Topličinog venca, povezujemo Kalemegdan gondolom sa Novim Beogradom i pasarelom sa pristaništem, uređujemo Terazijsku padinu, Vasinu ulicu pretvoramo u ulicu kulture.
Vesić reagovao na Đilasove optužbe: On je licemer, izmišlja podatke (FOTO)
Otvorili smo Muzej savremene umetnosti posle deset godina a sledeće godine biće otvoren Narodni muzej. Za dve godine počinjemo obnovu zgrade u kojoj će biti Muzeja grada a čeka nas i rekonstrukcija Turskog kupatila i obnova Đumurkane. Ako tome dodamo velike projekte kao što su Beograd na vodi, projekat na mestu bivšeg Saveznog MUP, preko milion kvadrata izdatih građevinskih dozvola, preko 1 200 gradilišta jasno je da imamo razlog da budemo ponosni.
Zato ne obraćam pažnju na kritike što bivših funkcionera što pojedinih novinara i predstavnika nevladinog sektora koji su ostali bez projekata koje im je plaćala država. Ne postoji ništa što je urađeno u Beogradu a da nisu pokušali da omalovaže, da napadnu ili da izvrgnu ruglu. Što bi naš narod rekao “dokon pop i jariće krsti”. Jedino što nisu uspeli da objasne ljudima je zašto oni ništa ne uradiše dok su bili na vlasti? I tu počinju njihovi problemi.
Vesić obišao radove na Vračaru: Do sredine decembra Klub za stare biće završen (FOTO)
Đilas, koji danas priča o prekomernim troškovima, insistirao je da se radi metro linija koja bi koštala 700 miliona evra, dok je ista takva u Sofiji izgrađena za duplo manje sredstava. Poznato je i da je, recimo, na Adi Ciganliji, apsurdno, u novembru radilo između 120 i 150 ljudi u vreme njegovog mandata. Kako ste se izborili sa tom politikom kleptokratije i stali na put nepotrebnim i naduvanim troškovima?
Svi projekti koje je Dragan Đilas uradio su ili preskupi ili nisu baš ni bili potrebni gradu. Uostalom zadužio je grad za 1,2 milijarde evra ili da kažem srpski preko 600 evra svakog stanovnika Beograda. Što se metroa tiče, osim priče i jednog pisma o namerama sa Francuzima koji je na brzinu potpisan pred izbore 2012. godine kako bi građani bili prevarani da se gradi metro ništa nije uradio.
Ne znam kakvi su mu bili planovi i koga bi angažovao da je bio nekim čudom u prilici da gradi metro ali imajući iskustvo sa njim na Mostu na Adi, na Bulevaru i Požeškoj jasno je da bi to bio najskuplji metro u Evropi. Mi smo ovom poslu pristupili odgovorno. Trenutno se rad studija profitabilnosti metroa koja će biti gotova za devet meseci i realno je da sa izgradnjom prve linije počnemo 2020. godine.
Beograd je jedan od retkih gradova koji ima preko milion stanovnika a nema metro. Inače, prema našim strategijama predviđene su dve linije metroa do 2033. godine. Građani mogu da budu sigurni da će taj posao dobiti one kompanije koje budu dale najbolji kvalitet za najnižu cenu. Za taj posao treba da konkurišu kompanije iz celog sveta dakle kako francuske tako kineske ili ruske koje već imaju iskustvo u gradnji ali i upravljanju metroom.
A kako je izgledala Đilasova kleptokratija najbolje pokazuje uporedni rezultati javnih preduzeća. Beograd put je 2013. godine imao minus od 1 046 milijardi dinara a danas je ima dobit od 507 miliona dinara, Vodovod i kanalizacija je 2013. godine imao dobit 5,8 miliona dinara a danas ima dobit od 510 miliona dinara, Gradska čistoća je 2013. godine imala dobit od 33 miliona dinara a danas je da dobit 952 miliona dinara, Parking servis je 2013. godine imao dobit od manje od 50 miliona dinara a danas je da dobit 492 miliona dinara…
Ove cifre na najbolji način pokazuju kako je Đilas radio. Prema tome, jasno je kako smo radili mi a ako on tako da izbor nije težak. Ako građani budu želeli dalje uređivanje grada, njegov razvoj i izgradnju, nova radna mesta i rešavanje infrastrukturnih problema glasaće za listu Srpske napredne stranke. Ako budu želeli da ih ponovo zadužuje gradonačelnik, da gradska preduzeća propadaju, da se ne izdaju građevinske dozvole i da se u gradu krade glasaće za Đilasa ili njegove drugare koji su zajedno sa njim uništavali Beograd kao što su Šapić ili Jeremić.
Opozicija, ipak, shvata izbore u Beogradu kao šansu da počne rušiti Vučićevu vladu. Očekujete li ih u jednoj ili više kolona i kako tumačite „povampirenje“ Dragana Đilasa? Kakve rezultate očekujete i pokušavaju li to razni Ji Hojti da biraju gradonačelnika umesto Beograđana?
Ne znam šta je Đilasu u glavi ali iskreno ja bih voleo da se kandiduje. Jer pokazao je šta zna dok je uništavao Beograd i građani će moći bez problema da uporede ono što je on ostavio sa onim što danas imamo. Činjenica da te opozione stranke nemaju nikog drugog da istaknu osim recikliranog bivšeg gradonačelnika Dragana Đilasa jasno govori da nisu spremne za izbore, da nemaju program za razvoj grada i da nemaju ljude.
Deo tih ljudi ne samo da živi u prošlosti nego živi u oblacima i misli da će Vučića koji ih je potukao do nogu pre manje od šest meseci tako što je osvojo 55 odsto glasova u prvom krugu predsedničkih izbora sada da pobede u Beogradu. I kao što vidite oni su u svojim glavama već pobedili. Isto kao što je Janković mislio da može da bude premijer koga će predložiti predsednik Vučić iako nema nijednog poslanika u Skupštini!?
Građani treba da znaju da oni već dele plen iako se izbori nisu ni održali. Pobedili su oni ne samo u Beogradu već u čitavoj zemlji pa je tako Đilas je već gradonačelnik, Janković premijer, Jeremić ministar spoljnih poslova, Šapić verovatno ministar sporta a Šutanovac ministar policije. Zamislite tu vladu uz sve one vedete koje imaju po strančicama od Kene, preko Siniše Kovačevića, Šapićevih rođaka ili Jankovićeve žene!?
Ko bi sve to nahranio i ko bi sve udomio kako je recimo Šapić na Novom Beogradu što celu familiju stavio na listu i udomio. Sve su lepo smislili ali samo je još ostalo da neko glasa njih i njihovu rodbinu. E tu počinju njihovi problemi. Jer Skupštinu grada Beograda biraće Beograđani a ne niko sa strane što oni očekuju.
Neretko se ističe ta „metropolična“ priroda Beograda, oličena u onom transparentu sa studentskih demonstracija „Beograd je svet“, a samim ti se zanemaruje njegova srpska priroda, odnosno implicira da „Beograd nije Srbija“. Dobar deo antidržavnih elemenata zaista dolazi iz kruga dvojke – da li je to zaista tako, ili je Beograd postao talac tog kruga dvojke?
Mislim da je ta priča o krugu dvojke romansirana. Niti je taj krug tako uticajan, niti postoji kao organizovani društveni oblik. Beograd je i Srbija, i svet jer je Srbija svet. Beograd je srpska prestonica i najveći grad Balkana i njegov prirodni centar. Kada govorim o tome kako Srbija treba da nađe svoje mesto u svetu uvek se setim primera akademika prof. dr Radomira D. Lukića koji se rodio u siromašnoj seoskoj porodici u Miloševcu.
Profesor Lukić je 1939. godine doktorirao na pariskoj Sorboni odbranivši disertaciju Obavezna snaga pravne norme – problem objektivnog prava. Akademik Lukić se na odbrani doktorske disertacije pojavio u srpskoj, šumadijskoj, narodnoj nošnji, što je izazvalo čuđenje kod članova komisije. Nakon toga usledilo je Lukićevo pitanje „Da li želite da branim rad na francuskom ili engleskom jeziku?“. To treba da bude primer kako se Srbija treba da se ponaša. Ponosna na sebe, svoje poreklo, tradiciju i ulogu u istoriji koja sa pravom traži svoje mesto u Evropi i svetu.
Vaša politička karijera neraskidivo je vezana za lik i delo Zorana Đinđića, koji je posthumno postao drugosrbijanska ikona. Ipak, mnogi tumače njega i kao nacionalistu, imao je hrabre izjave oko Kosmeta, kritikovao Hag, hvalio i veličao Mladića. Vi to, uostalom, odlično znate – šta je prava istina i da li je posle smrti zloupotrebljen?
Te podele na prvu, drugu ili treću Srbiju su obična glupost dokonih ljudi. Postoji samo jedno. Da li voliš svoju zemlju i spreman si da učiniš nešto za nju ili ne. Zoran Đinđić je bio realan političar koji je razumeo odnose u svetu i bio je spreman da donosi odluke koje su obezbeđivale da država koju vodi ima mir i da se razvija. Malo je takvih političara bilo u istoriji Srbije i to je još jedan od razloga zašto smo u istoriji plaćali skupe cene za svoje emocionalne odluke.
Osim Đinđića takvi političari su bili Milan Stojadinović i danas Aleksandar Vučić. Ne mogu se setim više nijednog. Đinđić je pokušavao da reši probleme bilo da su oni ekonomski ili društveni. Shvatio je da deo međunarodne zajednice želi da nam uzme Kosovo i Metohiju kao i ostali političari. Ali za razliku od drugih odlučio je da pokrene proces rešavanja statusa Kosova i Metohije i da ne čeka da oni koji žele nezavisno Kosovo budu spremni na to.
Srpski rečeno nije hteo da igra njihovu igru već da nametne inicijativu. Da li bi uspeo u onome što je želeo ne možemo da znamo ali to je bilo bolje nego čekati 2008. godinu i jednostrano proglašenje nezavisnosti a potom odgovarati na potez koji je godinama pipreman. Oni u međunarodnoj zajednici koji su za nezavisnost Kosova su njegovu inicijativu dočekali na nož što je bilo za očekivati. Nažalost, skoro niko ga u Srbiji tada nije podržao. Danas je jasno da je to Srbija trebala da uradi 2003. godine jer 14 godina kasnije to pokušava da uradi Aleksandar Vučić pošto Vojislav Koštunica i Boris Tadić nisu radili ništa.
A kada su nešto radili poput Tadića 2008. godine doneli su odluku da pregovore o Kosovu i Metohiji izmeste iz Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija gde imamo na našoj strani dve stalne članice pod okrilje Evropske unije čija je većina članica priznala nezavisnost Kosova. Ili treba li da vas podsećam na genijalnu ideju tada ministra spoljnih poslova Srbije Vuka Jeremića da pokrene spor o legalnosti jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova i Metohije pred Međunarodnim sudom pravde čija većina sudija potiče iz zemalja koje su priznale taj čin!?
Takav dilentatizam Tadića i Jeremića nanela je trajnu štetu našoj državi. Sada vam je jasno zašto ih je Đinđić prezirao. Đinđić je recimo okrenuo Srbiju prema Nemačkoj i uspostavio tesnu saradnju sa najmoćnijom državom Evrope. Danas je Nemačka iskren prijatelj Srbije zahvaljujući ličnim odnosnima Aleksandra Vučića i Angele Merkel.
Dakle, danas Srbija se u Srbiji dešavaju mnogi procesi koje je pokrenuo Đinđića a kojima je Vučić dao snagu i zamah. Imao je snagu i radnu energiju koju danas pokazuje Aleksandar Vučić. Da li Đinđića danas zloupotrebljavaju? Da. I to oni koji ga za života nisu videli ili koje je prezirao pa i oni koji su mu bili protivnici. Muka mi je kada slušam svakog marta ko sve priča o Đinđiću.
Samo čekam beogradske izbore da vidim šta će o Đinđiću da kažu Jeremić, Đilas ili Janković. Jeremić koga je najurio iz zgrade Vlade gde je volontirao zbog da budem politički korektan neprijavljenih kontakata sa jednom stranom ambasadom, Đilas protiv koga je podnosio krivične prijave ili Janković koji je čitavog života bio na suprotnoj strani od Đinđića.
Nedavno je lider pokreta DJB Saša Radulović rekao kako mu je Saša Janković pričao da je DS negde posle smrti premijera formirao paralelnu tajnu službu koja postoji i danas. O tome je, kao ministar odbrane, pričao i Gašić. Tacnije da tajni centri moci rade na operativnom urusavanju drzave. Znate li nešto o tome?
Ja sam, hvala Bogu, negde godinu dana posle smrti premijera i dolaska Borisa Tadića u DS suštinski napustio tu stranku. Nisam nogom kročio u nju. Tako da ne znam šta su radili. Tadić me je smatrao neprijateljem još od devedesetih godina i tako se ponašao prema meni a ja njega najvećom prevarom srpske politike koja je ravna Šćepanu Malom i velikom nesrećom za građane Srbije. Da li je Tadić pravio paralelnu službu bezbednosti?
Ništa me od njega i ekipe ljudi koju je okupio oko sebe ne bi začudilo. Oni su smatrali da je država njihova privatna svojina. Uostalom, sam sam 2010. godine na svojoj koži osetio da koriste tajne informacije kada je u jednom dnevnom listu osvanula moja privatna prepiska koju sam imao sa jednim novinarom a koja čak nije imala veze sa politikom. To je bilo delo njegovih saradnika. Nikada nije postojao sudski nalog da se to radi.
Da ne pričam o akciji koja se sprovodila 2012. godine kada je bilo ne samo organzovano moje fizičko praćenje već i prisluškivanje telefona a sve zbog toga što je taj bolesni um koji vladao Srbijom umislio da sam ja kriv jer protiv njega skandiraju navijači Zvezde kao i da bi preko mene prisluškivali tada opozicionog lidera Vučića sa kojim sam imao komunikaciju o čemu je on svojevremeno obavestio javnost.
Interesantno je da spin majstori pokušavaju svaliti krivicu za rad Haškog tribunala na aktuelni režim i predsednika Vučića, da se istovremeno „slučajno“ zaboravlja da je najviše izručenja bilo u vreme vladavine Koštunice, pa onda i Tadića. Odakle dolaze takvi vetrovi i radi li se slučajno ili namerno na njihovom aboliranju i prebacivanju krivice u tuđe dvorište?
Kada je u pitanju Haški tribunal mislim da nema našeg ali i političara sa Balkana koji nema primedbe na njegov rad. Imao ih je i pokojni premijer Đinđić a imaju ih političari i danas. Ipak, ne zaboravite da je taj sud ustanovljen rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija za koju su glasale stalne članice uključujući i Rusku federaciju. Prvi srpski državnik koji je sarađivao sa Haškim tribunalom bio je Slobodan Milošević koji je izručio Dražena Erdemovića.
Ne kažem to da bih mu zamerio već da vam objasnim da su morali da rade svi srpski lideri. Dakle, Srbija više nikada ne sme da dođe u situaciju da se o njenim postupcima odlučuje u nekom tribunalu. To je najbolja zaštitita naših interesa i to radi upravo spoljnom politikom predsednik Vučić. Tribunal uskoro prestaje sa radom tako da će ova pitanja postati bespredmetna. A ako posmatramo srpske premijere i predsednike činjenica je da je najmanje saradnje imao Aleksandar Vučić.
Skoro svi koje je Tribunal tražio izručeni su za vreme Borisa Tadića i Vojislava Koštunice. Tako da napadi na Vučića ovim povodom stvarno su neutemeljeni. A Vučić je jedini srpski premijer koji ima snage i hrabrosti da nešto odbrusi Hagu kao što je to bio slučaj u vezi sa zahtevom da se Šešelj isporuči Hagu kako bi ga oni tamo oslobodili!?
Čovek ste biznisa, politike i sporta. Sva ta tri segmenta se prepliću oko sudbine najvećeg srpskog sportskog brenda, Crvene Zvezde, čiji ste i sami bili deo – kako gledate na temu o kojoj je vlast u početku pričala, a sada je ne spominje: privatizaciju?
Ne bavim se tom temom, niti me interesuje. Da li će se Zvezda privatizovati ili ne nije pitanje za mene. Ja sam iz Zvezde otišao formalno 2010. godine a suštinski 2012. godine. Zatvorio sam tu stranicu života iza sebe. Ponosan na sve što sam uradio jer je bilo planirano da bude uništena od Tadića. I to se dešavalo. Košarkaškom klubu je na sastanku kod Tadića otet generalni sponzor I prebačen prvo u savez da bi se godina dana kasnije pojavio u drugom klubu.
Nikada neću da zaboravim sramno saopštenje tog sponzora koji je inače pisao direktor koji je zvezdaš. Ali dobro. Bilo pa prošlo. Platio sam žestoku cenu satanizacije zbog toga ali ne žalim. Mnogo volim svoj klub ali nikada ali nikada više tamo neću obavljati bilo kakvu funkciju. Naravno, da sam vatreni navijač i da gledam svaku utakmicu kao i da pratim Zvezdu u inostranstvu. Ali to radim o svom trošku, sam kupujem karte i gledam utakmice sa prijateljima. Ja sam verovatno jedan od retkih političara koji je otišao na blagajnu i kupio karte za košarkaške utakmice.
Nisam kao mnogi drugi političari koji putuju sa klubom, slikaju se a pri tom ne znaju da nabroje dva igrača Zvezde ili da vam prepričaju bar jednu istorijsku utakmicu ili još gore koji su vatreni partizanovci. Meni je moj klub ljubav a ne mesto za slikanje kako god igrao bilo da je prvi ili poslednji i ko god ga vodi.
Kada smo kod Zvezde za mene je dovoljno što sam zajedno sa svojim prijateljima tadašnjim ministrom energetike Petrom Škundrićem ( koji je kasnije zbog Zvezde bio promenjen) i Dušanom Mrakićem doveo ruskog predsednika Putina na Marakanu. Bila je to velika zvezdina i naša lična pobeda nad tada moćnim predsednikom Srbije. Putin nam je tom posetom nesvesno pomogao da se promeni odnos vlasti prema Zvezdi. I što sam zajedno sa Petrom Škundrićem i Vladanom Lukićem učestvovao u dovođenju Gasproma u Zvezdu. Više nego dovoljno.
Kada bi morali odabrati u trenutku, koje su vam tri istorijske, državničke ličnosti iz Srbije najdraže?
Sveti Sava, Despot Stefan Lazarević i knez Mihajlo Obrenović.
Imajući u vidu dešavanja u regionu (Crna Gora, Makedonija, zvanično Sarajevo), ali i sve veće pritiske na našu zemlju, mislite li da Vlada i predsednik mogu izdržati i ostati na proklamovanom kursu neutralnosti, odnosno saradnje i sa istokom i sa zapadom?
Predsednik Vučić vodi pre svega srpsku politiku. Ni američku, ni rusku, ni evropsku, ni kinesku već srpsku koja je u najboljem interesu naših građana. Mi smo mala zemlja i ne možemo presudno da utičemo na svetska zbivanja. Posao našeg državnog rukovodstva je da u svetskoj buri naš mali srpski brod sačuvaju i zaštite. To predsednik Vučić radi maestralno i ne samo da je obezbedio mir, bezbednost i stabilnost za Srbiju već Srbija ima mnogo veći ugled u međunarodnoj zajednici nego što nam daje pravo naša veličina.
Pogledate samo koliko se puta predsednik Vučić u poslednjih nekoliko godina sastao sa kineskim predsednikom i premijerom, ruskim predsednikom, nemačkom kancelarkom ili amerčkim predsednikom i potpredsednikom? Navedite mi još jednu zemlju veličine Srbije čiji lider ima takve kontakte? Svi oni sarađuju sa predsednikom Vučićem jer znaju kakvu ulogu Srbija igra u regionu kao i da kao najveća zemlja regije daje odlučujući doprinos da Balkan bude stabilan.
Takva politika obezbeđuje mir, bezbednost i privredni rast Srbije. Ali kada izaberete takav put koji je teži nego da stanete pod nečiji kišobran možete da očekujete pritiske velikih. Njih ima i sada i biće ih u budućnosti. Ali pošto predsednika Vučića poznajem duže od 25 godina znam da je veoma imun na pritiske. I dok on vodi zemlju biće tako i Srbija će da vodi srpsku politiku.
Prvi ste političar koji je najavio da će predložiti smanjenje firmarine za firme koje imaju istaknutu firmu na ćirilici a nedavno ste pohvalili rukovodstvo Doma omladine koje vas je poslušali i istaklo natpis na ćirilici…
Ćirilica je deo našeg kulturnog identiteta. Naravno i latinica je srpsko pismo ali ona nije ugrožena u vreme globalizacije. Naša obaveza je da zaštitimo ćirilicu. Bugari su se izborili da evro bude napisan na ćirilici na novčanici i to je putokaz kako mi treba da se borimo. Inače, od kako smo mi dobili poverenje građana na izborima za Skupštinu grada Beograda sa ponosom slavimo Dan slovenske pismenosti koji je posvećen svetima Ćirilu i Metodiju.
Ovaj praznik slave sve slovenske zemlje izuzev Srbije a kao Grad predložićemo Ministarstvu prosvete da tog dana jedan čas bude posvećen Ćirilu i Metodiju. Najavio sam da će Grad Beograd razmotriti smanjenje firmarina za kompanije koje ih ističu na ćirilici. Mi ne želimo da diskriminišemo nikoga ko ime svoje firme želi da ispisuje na latinici ali imamo pravo da damo dodatno ohrabrenje i podsticaj onim koji ispisuju ime firme na latinici. Tačno je da sam tražio od rukovodstva Doma omladine da natpis na ulazu bude na ćirilici. Oni su gradska ustanova kulture i moraju da poštuju Ustav i zakone.
Međutim, ako zaista želimo da zaštitimo ćirilicu neophodno je da se donese Zakon o zaštiti ćirilice i o tome se govori u odličnom nacrtu Strategije kulture koju je uradili Ministarstvo kulture i informisanja. Ponosan sam jer sam zajedno sa tadašnjim gradskim sekretarom za kulturu a danas ministrom kulture Vladanom Vukosavljevićem osmislio i započeo akciju Negujmo srpski jezik koji je najbolja akcija u kulturi Srbije poslednje dve decenije.
Ponosan sam jer imam veliko razumevanje i podršku predsednika Vučića da ljudi koji su značajni za Srbiju dobiju obeležja u Beogradu. U toku je konkurs za idejno rešenje spomenika Stefanu Nemanji koji se podiže na Vučićev predlog. Kao što znate podigli smo spomenik caru Nikolaju koji je zbog Srbije ušao u Prvi svetski rat u kome je izgubio i krunu, i glavu i koji je 1915. godine spasao srpsku vojsku u Albaniji.
Spomenike su dobili Milutin Milanković i Borislav Pekić a kralj Aleksandar Karađorđević obalu a verujem da će u sledećem mandatu spomenike dobiti Mihajlo Pupin, despot Stefan Lazarević koji je Beograd proglasio prestonicom Srbije i koji sada ima obeležje na Kalemegdanu koje nije spomenik kakav zaslužuje, vojvoda Petar Bojović čija armija je oslobodila Beograd 1918. godine, kralj Milan Obrenović koji je s obzirom na zasluge za razvoj srpske države zapostavljen u našoj istoriji ali i američki predsednik Vudro Vilson i to na predlog predsednika Vučića jer će sledećeg 28. juna biti sto godina kako je proglasio Srpski dan u SAD i naredio da se na Beloj kući i svim javnim institucijama uz američku vijori i srpska zastava. Prema istoriji i kulturi treba da se odnosimo sa pažnjom kako pokazali da smo zrelo društvo koje želi da napreduje i da se menja ali i koje poštuje svoju prošlost.