Ukoliko mislite da je Aleksino zlostavljanje i tortura jedini slučaj. Varate se ... On je preživeo, napisao i dozvolio da podelim - napisala je majka Alekse Jankovića iz Niša koji je izvršio samoubistvo zbog vršnjačkog nasilja, i dodala da ono što ostaje dalje je strah, tuga, izolacija i život bez života.
Dragana Janković podelila je pismo mladića iz Vojvodine koji je takođe žrtva, i koji apeluje da se Aleksin zakon što pre primeni.
JA SAM ALEKSA I KRIV SAM ŠTO SU ME UBILI: Potresan status Aleksine majke će vas naježiti (FOTO)
Pismo prenosimo u celosti:
- Rođen sam u malom gradu u Vojvodini, naizgled dete, kao i svako drugo.
Početkom mog obrazovanja u osnovnoj školi nije bilo problema u komunikaciji i druženju sa mojim vršnjacima. Bio sam jedan od najboljih učenika dok nije počelo vršnjačko nasilje.
U drugom razredu OŠ moj drug iz odeljenja me je zbog sitne rasprave gurnuo na lavabo, te sam povredio glavu. Krv, nesvest, vrtoglavica.. tu sam se prvi put upoznao sa nasiljem koje me je pratilo do kraja OŠ. Vršnjačko nasilje je bilo prisutno do 4. razreda OŠ, ali ne u toliko opasnoj meri, kako se nastavilo kasnije. Kada je počeo peti razred, gde se rastajemo od učiteljice i upoznajemo sa nastavnicima, za mene je počeo pravi životni pakao. Bio sam bukvalno džak za boks jer vremenom kako su moji drugari iz odeljenje sve češće mene maltretirali tako su se i vršnjaci iz ostalih odeljenja nadovezali, da bih kasnije trpeo nasilje od čitave smene.
Kako smo menjali učionice zbog nastave, gotovo sam na svakom odmoru dobijao batine, makar i šklepanje po glavi u prolazu. Ne mogu da kažem da je samo bolelo, bilo je ponižavajuće njihovo smejanje što mi se urezalo u sećanje, pa danas kad god čujem da se neko smeje, makar i iz pozitivnog razloga u meni budi negativna sećanja. Nasilje je bilo progresivnog tipa, postepeno je sve išlo ka gorem. U petom razredu sam toliko bio maltretiran, depresivan, povučen, namerno sam kasnio na svaki prvi čas kako bi maksimalno mogao da smanjim stepen nasilje, ali nije previše pomoglo.
Peti razred sam ponavljao. Iako sam se, u pravom smislu te reči, svakodnevno obraćao psihološko-pedagoškoj službi moje tadašnje osnovne škole koja je uglavnom obavljala razgovore sa tom decom i sa mnom.
Jednom je moj brat od tetke u mom prisustvu izjavio da se on priključio ekipi koja me maltretira da ne bi bio odbačen od društva!
Upućivan sam od strane škole na redovne seanse psihologa u IZZZDIOV-u, o čemu svedoče brojni izveštaji psihologa da sam depresivan i da sam žrtva vršnjačkog nasilja. U policiji i SHMP sam vrlo poznat bio u tom periodu jer je policija dolazila da me brani od sačekuša ili da uzima izjave od batinanja, kada bi ih SHMP pozvala. Koliko samo imam RTG snimaka glave... koliko su moji roditelji bili u strahu za mene, uz njihovo maksimalno, a minimalno zalaganje škole, problemi se nisu rešavali. U šestom razredu sam dobio veoma jak udarac u oko koje mi je jedva spašeno, iz kog je krv curila, a taj učenik je dobio smanjenu ocenu iz vladanja!
Torura u toj školi koja je bila oblepljena flajerima „Škola bez nasilja“ je daleko od toga bila.U šestom razredu sam osetio nasilje od nastavnika geografije prvi put. Čas je počinjao, a on nije mogao da smiri đake kada je trebalo da počen sa gradivom, pa je mene ni krivog, ni dužnog, povučenog, koji ni na koji način nije remetio nastavu, nekoliko puta raspalio po potiljku. Moji roditelji su to prihjavili direktoru, ali je njemu trebalo nekoliko godina do penzije, te se ispred tadašnjeg direktora te škole izvinio mojim roditeljima, te je protiv njega bio pokrenut disciplinski postupak.
Nedugo nakon tog incidenta, na predlog psihologa IZZZDIOV-a menjam školu u kojoj su mi prvi dani bili kao iz bajke, druženje, igra, sve je bilo super. S obzirom na to da je mali grad u pitanju i da je moja prethodna škola bila udaljena par kilometara od moje nove škole, nasilje je polako počelo i u novoj školi. To je bilo veoma frustrirajuće, jer znam da sve vreme nisam provocirao ni na koji način drugu decu, ali jednostavno, šta god da sam uradio nisam mogao da zaustavim nasilje.
Krajem šestog razreda doživljavam nasilje seksualnog tipa, a tog dana i panični napad sa poremećajem srčanog ritma gde se iz SHMP transportujem na odeljenje Kardiologije IZZZDOV-a i gde mi biva ordinirana terapija amtiaritmikom. Kardiolog me zbog velikog strea upićuje psihijatru koji ordinira terapiju antidepresivom i sedativom. Lekovi, naravno, mogu da pomognu u zravstvenom stanju, sli nr mogui da smanje nasilje, te posle nekoliko kontrola psihijatar predlaže da osnovno obrazovanje (sedmi i osmi razred) završim vanredno, što i činim.
Srednju školu ne upisujem što zbog straha od nasilja, što zbog sve lošijeg zdravstvenog stanja, već je odnedavno vanredno pohađam, u Novom Sadu. Nasilje je uglavnom nestalo posle toliko vremena, ali je sada prisutno ignorisanje od strane vršnjaka, te u mom gradu ne mogu da se družim, izlazim, radi sve što bi radila osoba moje starosne dobi.
S obzirom na to , kroz šta sam sve prošao i kroz šta trenutno prolaze žrtve vršnjačkog nasilja, a svi smo toga svedoci, što preko medija, što uživo, podržavam predlog Aleksinog zakona, i smatram da bi bilo neophodno, što je pre moguće, da se isti usvoji i što pre primenjuje i u praksi.
Podsećamo, portal SrbijaDanas.com pokrenuo je pre dve godine projekat "Drug nije meta" koji se bavi prevencijom i suzbijanjem vršnjačkog nasilja. Pridružite nam se u borbi za bezbednu i srećnu decu!