Iako je izgubio vid pre tri decenije Dragan Popović iz užičkog Lunovog sela nije se predao, njegova radoznalost i spretne ruke čine čuda, a on svakodnevno pomera granice u poslovima koje obavlja i sebe smatra srećnim čovekom.
Najbolji je dokaz da ukoliko imate volju možete bukvalno sve, jer iako slep Dragan je nastavnik muzičkog u penziji koji seče drva, kosi, okopava, frezira, popravlja belu tehniku, piše, peva i recituje.
- Sve sam popravio što je u kući bilo pokvareno, ništa neispravno ne držim ni dana. Popravljam bojlere, šporete, veš mašine, kačim sanitarije u kupatilu, ni jednu mi nije postavio majstor - priča Dragan.
On je oduvek bio vičan svakom poslu, i kako kaže nikada nije čekao drugog da nešto uradi umesto njega.
- Ja na svaki posao udaram noktima, zubima, cevanicama, čelom, grudima, za mene nema prepreke, nema zastajanja, mora se napred.
Sa istom ljubavlju kojim se predaje svakodnevnim poslovima Dragan je posvećen pesmi i sa svojim drugom Ilijom Markovićem često nastupa na raznim manifestacijama pevajući srpske izvorne pesme.
- Dragan je ekspert za muziku kao što je ekspert za sve radove koje obavlja u svom domaćinstvu. Nas dvojica često nastupamao i mogu slobodno reći da je muzika važan deo njegovog života, pa se on od harmonike retko i teško odvaja - priča Ilija.
Dragan ide u korak sa vremenom, koristi moderne tehnologije, čita, piše i to sve uz pomoć laptopa.
- Često mi se desi da zaspim sa laptopom, kad se prenem on mi stoji na stomaku, ja onda nastavim gde sam stao. Član sam biblioteka za slepe i slabovide i najviše volim klasičnu književnost. Na hiljade knjiga sam pročitao, a volim puno toga i da zapišem, a kao rezultat toga izdao sam pet knjiga poezije i proze - kaže za Glas zapadne Srbije Dragan.
Aktivan je tvrdi i u sportu pa je sa jako oštećenim vidom bio i padobranac, a kada je potpuno izgubio vid osvojio je srebrnu medalju na atletskom sportskom nadmetanju u disciplini bacanja diska.
Ipak, Dragan tvrdi da je sve ovo postigao zahvaljujući svojoj najvećoj ljubavi, životnoj saputnici Slavici koju iz milošte zove "lastavica". Ona je kaže Dragan njegova najveća inspiracija, tiha čežnja iz mladosti sa kojom su mu se ponovo ukrstili putevi pre dve decenije.
- Moja lastavica, moja dva oka, ona je tu nezaobilazna u svakom poslu, u svakom mom koraku pola je njeno. Kad negde poslom otputujem, ja sa velikim nestrpljenjem i čekam povratak kući. Kad skrenemo ka Užicu u meni sve treperi jer znam da me ona čeka, znam da i ona sa istom ljubavlju mene iščekuje, ja sam srećan čovek, to je u stvari sreća - tvrdi Dragan.
Slavica potvrđuje njegove reči i kaže da je on neumoran i da je teško pratiti njegov tempo.
- Kad odmara, zbog mene to radi, jer ja nemam toliko snage kao on. Naš život jeste bajka, lepo priča, pažljiv je i mislim da me isreno voli.
Dragan poručuje svima koji se bore sa nekim hendikepom da ne smeju da se predaju, jer sreća je možda iza ćoška, ali ako ne krenu do tog mesta nikada je neće pronaći, a kao nekadašnji prosvetni radnik moli roditelje da svoju decu koja imaju možda neki invaliditet da ih ne zakanjaju, već da ih spremaju za život bez zadrške i prepreka.