Mala obična vaga za merenje telesne težine, a pored nje šćućurena na stepeništu sedi starica čije izborano lice govori o životu punom bola i patnje.
Pročitajte i:
Ali ona ne prosi. Ne traži pomoć ni od koga, već sa 99 godina radi. Simboličnih 30 dinara je cena merenja, a na vagu možete stati i više puta ako niste sigurni u brojke koje vidite.
- Radim da uštedim neki dinar za lekove. Šta ću? Da kradem i otimam neću. Ne želim da mi iko pomaže, ne treba mi sažaljenje. Dokle god budem mogla, boriću se. Živim blizu, kod pošte, pa kada mogu dođem i ostanem koliko mi zdravstveno stanje dozvoljava. Staram se i o bolesnom sinu, jer mi je samo on ostao – kaže baka Anđa uzimajući štap spremna da krene jer nevreme preti da joj pokavri "radni dan".
Dok pakuje svoje jastuče, vagu i kokice koje je delila sa golubovima, nastavlja svoju priču:
- Za vreme rata sam izgubila porodicu, kuću...sve. Tri moja brata su bežala pred vojskom. Nemci su nam upali jednog dana u porodičnu kuću u rodnom Drvaru, u Bosni i Hercegovini i odveli roditelje i mene u logor Sajmište...Ne volim nikome ni da pričam o tome, o tim ubistvima koje sam gledala i mučenju, o zloj sudbini – zastaje i uz dubok uzdah nastavlja:
- Kada sam nekako preživela logor, nisam imala ni šta da obučem. Došla sam na zgarište i pepeo. Eto, to je ostalo od moje rodne kuće. Nikada nisam znala gde su mi braća ubijena. Nemaju grobove, nemam gde ni sveću da im zapalim. Rešila sam da prodam to zgarište i 1948. godine došla sam u Novi Beograd, koji je tek tad počeo da se gradi – priča starica.
Tu je upoznala supruga na čijoj je mladosti, takođe, ostao dubok ožiljak. Njega i njegovu sestru, kaže, majka je ostavila "na božiju milost". Ali su se Anđa i on nekako našli, zavoleli i dobili sina. Pre nekoliko godina je i muž preminuo, tako da su sin i ona ostali sami.
- Ne vredi život ako ništa nemaš. Ali šta mogu? Radiću dok budem mogla, dok ne dođe vreme da odem, jer ne mogu da se borim protiv smrti – zaključuje baka Anđa.