Hrvatska vojno-policijska akcija "Oluja" počela je u 4. avgusta 1995. godine u ranim jutarnjim časovima ofanzivom hrvatske vojske i policije i jedinica HVO-a na područja Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije, odnosno na nekadašnju Republiku Srpsku Krajinu.
Samo dan kasnije, hrvatska vojska ušla je u napušten Knin i istakla hrvatsku zastavu.
Za to vreme su kolone srpskih izbeglica na traktorima, kamionima i drugim vozilima ulazile u Srbiju.
U ovoj zločinačkoj akciji, prema podacima srpskog Komesarijata za izbeglice, proterano je 250.000 Srba iz Republike Srpske Krajine, 1.856 je ubijeno, a 836 lica vodi se kao nestalo.
Ljudi koji su preživeli ovu torturu i danas nerado pričaju o ovom događaju. Među njima je i S.M. sagovornica portala SrbijaDanas.
-Tog avgustovskog jutra meštane sela Žagrovići, nadomak Knina, probudili su zvuci aviona. Iako su prizori koji su se videli, iz ovog mesta koje baca pogled na grad, bili strašni niko od njih nije ni sanjao da će im taj dan promeniti živote iz korena i da je počela noćna mora zvana - "Oluja" -ovako počinje ispovest S.M. medicinska sestre koja je tada imala 28 godina.
- Tih dana mi je u goste došla sestra, imala sam neke slobodne dane, a ona se porodila nedelju dana pre. Došla je sa bebom i sinom od godinu dana - priča za naš portal ova medicinska sestra.
- Zvuci koji su dopirali bili su strašni, ali nekako nismo imali utisak da smo direktno ugroženi - dodaje ona.
Prema rečima S.M. u tom momentu je došao komšija koji je rekao da ljudi beže u kolonama iz pravca Splita i Šibenika i da što pre spakuju najosnovnije stvari i pođu sa njim.
- Krenula sam u onome što sam imala na sebi - farmerkama i majici. Isped kuće nas je čekao komšijin kamion, dupke pun, najviše su tu bile žene, starci i deca. Ja sam sa sestrićem bila u prikolici, dok su sestra i još jedna rođaka, koja se porodila 15 dana ranije, sedele sa bebama kod vozača - nastavlja priču S.M.
U kamionu nije bilo mesta za stajanje, a kamoli za sedenje. Bilo je užasno vruće, deca su plakala. Bilo im je rečeno da idu do obližnjeg mesta da se sklone, ali je u nekom momentu bilo jasno da taj put traje mnogo duže i da su morali da nastave.
Sa njima u kamionu se našla i njena baka, koja je u tom trenutku imala više od 70 godina i u životu nije otišla nigde dalje od Knina.
-Bilo je jako teško ceo put obuzdavati ženu koja je htela sve vreme da iskoči iz kamiona i u stanju šoka stalno ponavljala "stoka mi je gladna, nisam stigla svinje da nahranim" - govori S.M. prisećajući se bolnih uspomena.
Delovalo je da put traje večno, gladni, iznemogli, sa sobom su poneli nešto stvari za decu i to je sve.
- Kolona je bila ogromna puni automobili, traktori, kamioni... Granate su letele na sve strane, tela su ležala po kukuruzištima, a mi smo morali da nastavimo dalje - priča S.M. za naš portal, dodajući da joj je veoma teško kada se seti svega.
Bojala se za majku, oca i brata, koji su ostali za njima. Nije imala nikakvu informaciju o tome gde su, kako su, da li su živi uopšte... Prva stanica na ovom strašnom putovanju bio je Prijedor, tu ih je prihvatila jedna žena, ustupula ih svoj dom da se okrepe malo, pojedu nešto kuvano...
- Ljudi su stajali na ulici i nasumice nas zvali u svoj dom, kako je ko nailazio. Tu smo mogli da se okupamo, jedemo. Dali su nam nešto odeće za decu. Tu ženu neću zaboraviti dok sam živa - priča S.M.
Put iz Prijedora do Banjaluke nastavili su autobusom koji je došao po njih. Tamo su ih sačekale žene iz Kola srpskih sestara, koje su odvajale majke s decom na jednu stranu.
- Bio me je strah da me ne razdvoje od sestre pa sam rekla da je jednogodišnji sestrić moje dete - izjavila je S.M. za naš portal.
Nakon nekoliko dana u Banjaluci usledio je dugo očekivani susret sa ostatkom porodice. Majka, otac, brat, svi su bili tu, živi i zdravi. Uprkos svemu, njena sreća je bila ogroma.
Nakon svega, došli su u Srbiju. Bili su smešteni u prihvatni centar u Kučevu, odakle je kasnije svako otišao svojim putem.
Mnogo vremena je prošlo, ali sećanja na rodni kraj i na sve što se desilo su duboko ostala u dušama onih koji su preživeli ovaj zločin.