Prošlog četvrtka u ranim večernjim satima S. I. (26) iz Glušaca je silovao četrnaestogodišnju devojčicu iz ovog sela. Saznanje da se ovako nešto ružno i tužno ponovo desilo u Srbji je poražavajuće, ali još lošije je priznati sebi da upravo neadekvatno ponašanje okoline i osobe koje se posle zločina pojavljuju u žrtvinom životu mogu mnogo više da joj naude od samog napasnika.
Dr Zoran Milivojević, poznati srpski psihoterapeut je obrazložio kroz šta okvirno žrtva silovanja prolazi i koji je najbolji način da joj se pomogne.
Takođe, upozorio je i na sve ono loše što osim silovanja žrtvi može da se dogodi u procesu tugovanja i kakve posledice ostavlja.
Kako se zaista oseća žrtva silovanja?
- Silovanje je uvek dramatičan čin, bez obzira da li je u pitanju ono koje je počinjeno kao vrsta nasilja ili je ono pod pretnjom oružjem. Samo silovanje je trauma, ali tu patnja tek počinje. Prolazi se kroz faze. Naime, prvo se javlja primarna reakcija koja traje mesec do mesec i po kada se ta osoba oseća prljavo, odnosno tušira se više puta na dan. Tada se dešava i unutrašnji konflikt, što je kod žrtve iz Bogatića očigledno jer je tri dana ćutala - pokušava da dočara surovost događaja psihoterapeut dr Zoran Milivojević.
On dodaje da se devojčica lomila u sebi da li da prizna šta joj se desilo ili da ćuti, jer će možda biti ona osuđena za eventualno izazivanje nesreće.
- Žrtve silovanja uvek prolaze i kroz period kada sebe krive za ono što im se desilo, jer veruju da su trebale da prepoznaju nasilnika kao takvu ličnost, a ne da mu veruju, ili da su morale bolje da se zaštite i budu pažljivije i slično - kaže psihoterapeut Milivojević i dodaje da mnogi i ne priznaju šta im se desilo da ne bi bili okarakterisani kao osobe koje su "same tražile što su dobile", kao osobe koje su se "vrzmale gde ne treba".
Naime, dr Zoran Milivojević kaže da za maloletnu žrtvu silovanja može da bude traumatičnija reakcija okoline na njen sada ogoljen život nego sam trenutak zlostavljanja. I to je ono što spada u sekundarnu reakciju na traumu.
Dugoročne posledice mogu da izazovu upravo osećanja i dešavanja tokom ove faze patnje.
- U drugoj fazi se dešava da žrtva izvodi zaključke o sebi i drugima. Ja sam imao jednu klijentkinju žrtvu silovanja koja je rekla samo sestri šta joj se desilo jer je u nju imala poverenje. Treba da napomenem da je ona kod mene došla kao žena, a to se desilo kada je imala 17 godina. Dakle, ona je zaključila da je kriva jer nije dobro procenila napasnika i situaciju, što je dalje dovelo do toga da ne veruje svom izboru muškaraca. Predugo je imala probleme zbog prebacivanja sebi, osnosno zbog seksundarne reakcije - jasan je Milivojević.
Specifično je da žrtva razvije utisak da su svi muškarci agresivni, te se tako razvija strah od njih i uopšteno od ljudi, pa nekada oštećena osoba ne može da izađe ni na ulicu.
Dr Zoran Milivojević je objasnio da je za analiziranje preživljene ukupne traume važno pre svega razdaniti kakav je bio odnos žrtve s najbližom okolinom, kako bi se moglo zaključiti kome ta osoba zaista veruje i na čiju pažnju je dalje uputiti.
Kako i koliko psiholog ili psihijatar može da pomogne maloletnoj žrtvi silovanja?
- Psiholozi i psihijatri najviše pažnje posvećuju drugoj fazi patnje, kada se izvode zaključci od sebi i o drugima, odnosno kada žrtva analizira situaciju. Stručnjaci su tu da pomognu da ne dođe do eskaliranja osećaja krivice i da se ne razviju dugoročne posledice - kaže Zoran Milivojević.
On smatra da su psiholozi i psihijatri i u manjim mestima u Srbiji jako dobri u svom poslu i da mogu žrtvi silovanja da pruže adekvatno lečenje, a ako dođe do nekih nepredviđenih komplikacija onda se naravno pacijent šalje kao i u drugim granama medicine u prvi veći medicinski centar.
Kako bi trebalo da se postave roditelji prema žrtvi silovanja?
- Važno je kako će porodica da se postavi jer je ona u celoj tragičnoj situaciji amortizer. Naravno da je prioritet da pomognu žrtvi, da je podrže, smiruju, štite. Pored toga važna je i dosledna saradnja sa policijom - jasan je psihoterapeut Milivojević.
On dodaje da je jako važan podatak šta porodica žrtve nikako ne bi smela da uradi. To je da traži njene greške u smislu neobazrivosti. Čak i ako smatraju da je toga bilo, nikako ne treba na tome potencirati.
Nikako ne bi trebalo da uzimaju "pravdu u svoje ruke" jer to em nije rešenje, em može dodatno da povredi pravu žrtvu napastvovanja.
Kako da se ponaša okolina, bliža i dalja, prema žrtvi silovanja?
- "Najbolje prođe" žrtva koja uspe da ostane naonimna tokom celog procesa. Međutim, u malim sredinama je to nemoguće. Na žalost, suprotno većini koja osuđuje ceo događaj, postoje i oni koji imaju loše komentare za žrtvu, recimo da se nije primereno ponašala ili slično. Deo psihoterapijskog rada je upravo da analizira okruženje, kako bi se izbegao pokušaj samoubistva - objašnjava Zoran Milivojević.
On savetuje da bi bliski prijatelji trebalo da budu podržavajući, da stalno podsećaju žrtvu da nije kriva.
Ukoliko samo poznaju žrtvu, ali nisu bliski sa njom, onda bi trebalo da pokušaju da ta osoba ne primeti razliku u njihovom ponašanju u periodu pre i posle incidenta.
Najlošiji su dušebrižnici koji se odjednom pojavljuju u svakodnevnom životu žrtve ili koji nameću svoju pomoć, jer žrtvi jedino prolazi kroz glavu tada koliko se vest o tome što joj se desilo proširila.
Vrlo je važno ostati čovek pre svega kada se nađete u okolini žrtve silovanja i pokušati da osetite empatiju. Kada dosegnete ovaj nivo emocionalne pismenosti onda ste zaista u mogućnosti da pomognete napastvovanoj maloletnoj ili punoletnoj osobi.
Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 - 35 00 36
(*ovo je broj SOS telefona licenciranog od Ministarstva za RZBSP)