Međutim, nakon popisa stanovništva Srbije, koji je u toku, neće se znati odgovor na pitanje koliko u Srbiji ima pripadnika koje nacije ili nacionalne manjine. Uključujući i srpsku. Tako su odlučili u Republičkom zavodu za statistiku.
Naime, mudraci koji vode tu ustanovu, na čelu sa Miladinom Kovačevićem, su odlučili da građani ne moraju da odgovore na pitanje kojoj naciji ili nacionalnoj manjini pripadaju. A, za svaki slučaj, da bi papazjanija bila potpuna, ne moraju da odgovore ni na pitanje koju veru ispovedaju.
Tako da ćemo i u sledećih deset godina moći samo da nagađamo koliko u našoj državi ima Srba, koliko Albanaca, Bugara, Mađara, Hrvata, Egipćana ili Marsovaca. A s obzirom sa kakvim se sve problemima kao nacija suočavamo, sasvim je izvesno da će neutvrđivanje nacionalne strukture stanovništva biti korišćeno za razne manipulacije protiv Srbije i njenog najbrojnijeg naroda.
Ali su zato građani obavezni, pod pretnjom vrlo visoke novčane kazne, i do 400 evra, da odgovore na niz duboko besmislenih i konfuznih pitanja. Neka od njih naliče na jeftin vic u pokušaju i teranje sprdnje sa ozbiljnim državnim poslom kakav je popis stanovništva, druga su nerazumljiva i za obrazovane ljude a kamoli za 17 odsto nepismenih građana Srbije a u trećima se od građana traže podaci o kojima većina njih nema pojma. I ne treba da ima pojma.
Nije važno koliko u Srbiji ima Srba ili Albanaca, nije važno koliko stanovnika u Srbiji ispoveda hrišćanstvo ili pravoslavlje, jedva da je važno da li je neko pismen ili nije (to pitanje se nalazi tek na 28. mestu!) ali je zato, po mišljenju ljudi iz zavoda za statistiku, za planiranje budućnosti srpske države od sudbinskog značaja pitanje koliko kućnih brojeva se nalazi u stambenoj zgradi u kojoj građanin stanuje i da li su svi kućni brojevi „u istom popisnom krugu“.
Treba li ikom razumnom dokazivati da ljudi koji žive u velikim stambenim zgradama u Beogradu,Novom Sadu ili Nišu, koje često imaju i po više desetina ulaza, uglavnom nemaju pojma koliko ima kućnih brojeva u toj zgradi a volio bih da vidim da u Srbiji postoji i jedan jedini građanin koji stanuje u stambenoj zgradi sa više ulaza a koji zna da li se svi ti ulazi nalaze „u istom popisnom krugu“.
Grupa pitanja vezanih za zaposlenje je na nivou zavrzlame. Čitajte i čik pokušajte da odgonetnete koji je njihov značaj za srpsko društvo i državu.
Da li je lice u sedmici koja je prethodila popisu bar jedan sat obavljalo bilo kakav plaćen posao (u novcu, robi ili uslugama) ili je radilo pomažući kao članu u porodičnom poslu koji donosi prihod? Da li lice ima plaćen posao sa kojeg je u sedmici koja je prethodila popisu odsustvovalo zbog bolovanja, godišnjeg odmora ili bilo kog drugog razloga, a na koji će se vratiti nakon isteka odsustva? Da li je lice tokom četiri sedmice koje su prethodile popisu aktivno tražilo posao ili pokušavalo da započne samostalni posao?
Bože pomozi i zakloni. Ali tu nije kraj. Sledeće visokumno pitanje glasi:
Da li bi lice moglo da počne da radi u naredne dve sedmice ako bi mu bio ponuđen posao? Evo da odgovorim. Moglo bi. A koliko bi „moglo“ zavisi koji posao je u pitanju. U kom mestu. Da li u Surdulici ili u Kanjiži? Za koliko para. U koje radno vreme. Mudraci koji su smislili ovo i slična pitanja očigledno misle da su to za građane Srbije nebitne sitnice. Ali je zato, po njihovom mišljenju, za državu sudbonosno važno da utvrdi da li su građani Stanoje, Miloje, Radoje ili Sisoje u sedmici pre popisa bar jedan sat obavljali bilo kakav plaćen posao, pa makar im taj sat bio plaćen „u uslugama“. Kojim uslugama? Jesu li među njima i one seksualne? I zašto samo plaćen posao? Zašto nema pitanja da li je neko, kao što je to slučaj autorom ovog teksta, u protekloj sedmici ženi dva puta oprao sudove, jednom usisao stan i oprao auto? Tri prostiranja veša iz mašine za pranje da ne pominjem.
I zašto samo u sedmici pre popisa? Ubi me znatiželja, šta na osnovu odgovora na ovo pitanje statističari mogu da zaključe o stanju u društvu a da je važno za društvo i državu? Toliko da se to utvđuje popisom stanovništva. Zar se validniji, dugoročniji i po državu korisniji podaci i zaključci ne bi mogli dobiti da je u pitanju neki širi vremenski okvir? Od mesec dana, tri meseca ili pola godine?
Šta ćemo sa onima koji, iz nekog razloga, recimo zato što je svaki dan padala kiša, a padala je, u sedmici pre popisa nisu radili ni sat vremena ali su zato prethodnih dvadeset ili pedeset sedmica svakodnevno nadničili, obavljajući raznorazne kičma-trans poslove?
Ako se računaju i potpitanja, pitanje nacionalne pripadnosti je tek na 21. a pitanje verske pripadnosti na 23. mestu. Pitanje o državljanstvu, takođe jedno od najvažnijih pitanja kojima bi se trebao baviti popis stanovništva, je malo bolje prošlo. Nalazi se na 16 mestu.
Ali je zato prvo pitanje na koje će građani morati da odgovore pitanje polne pripadnosti. Javlja mi se da je u pitanju još jedan u nizu koraka kojima oni što nas fizički, na KiM i medijski, nametanjem degenskih vrednosti, drže pod okupacijom, nastavljaju „oslobađati“. Od nas samih i onog što nas čini jednim narodom. Samo desetak dana nakon što su nam priredili kolektivno nacionalno ponižavanje organizovanjem takozvanog prajda i pratećih nakaradnosti.
Zbilja, da li iko iole normalan u Srbiji, bilo da se zove Miloš, Muharem ili Franjo, misli da je prvo i najvažnije što država treba da sazna o svom građaninu to da li je muško ili žensko? Ili i muško i žensko. Ili ni jedno od to dvoje, već nešto treće, novokomponovano?
Ako neko nije smeo da pitanje državljanstva ili nacionalne pripadnosti stavi na prvo mesto, zašto na prvo mesto nije stavio pitanje pismenosti? Ako tražite od nekog da vam odgovori na 69 pitanja i na stotine potpitasnja, čak bi nekako bilo logično da ga prvo pitate da li je pismen? Srbine, država me poslala da ti postavim 69 pitanja ali prvo, da bi i ja i država bili načisto s kim imamo posla, da te priupitam da li si pismen? Znaš li slova? Odgovor na ovo pitanje bi svakako pomogao da se pravilnije vrednuju odgovori na kasnija pitanja.
Ovaj anketni list se završava onako kako je i počeo: nakaradno. Verovali vi meni ili ne, mada isto vam se piše, poslednje pitanje na koje će građani morati da odgovore glasi da li je njihovo domaćinstvo gajilo „dva grla goveda, jedno grlo goveda i dve sitne stoke, tri svinje, pet grla ovaca i pet grla koza, četiri grla sitne stoke, 50 komada živine i 20 pčelinjih društava?
Prvo, zašto baš dva a ne tri ili pet grla sitne stoke? Zašto pet ovaca i pet koza, a samo tri svinje? Drugo, šta je sa kućnim ljubimcima? Što su koze važnije od mačaka i džukela? Pitam ozbiljno. Cilj popisa stanovništva jeste i taj da se utvrdi standard, kvalitet života, prosečnog srpskog građanina. Po europskim standardima, taj kvalitet zavisi i od toga da li građanin Stanoje, Radoje, Miloje ili Sisoje u stanu ili kući ima kućnog ljubimca. A u Srbiji ima više stotina hiljada kućnih ljubimaca. Mnogo više nego koza. I magaraca. Čak i ako uračunamo magarce koji nisu stoka.