Noć, 4. avgust 1995. godine. Vrhovni savjet odbrane Republike Srpske Krajine doneo je odluku da se narod evakuiše. Krajina pada, narod odlazi, dosta oružja je već prebačeno u Beograd, a vojska Republike Srpske Krajine u beznađu gleda u svoje nadređene. Pored generala Milisava Sekulića sede krajiški vojnici, zabrinuti za sudbinu Krajine.
Narod kreće u egzodus: Srbija je poslednji krajiški stroj
Radikali na godišnjicu "Oluje" poručuju: Republiku Srpsku Krajinu moramo osloboditi kad-tad!
Prvi vojnik pita generala Sekulića da li će vojska Jugoslavije ući u rat da pomogne Krajini, a general Sekulić odgovara da se vojsci Jugoslavije moraju prvo stvoriti uslovi da bi reagovala.
Drugi vojnik pita generala "ko je naredio da ide ovaj narod", a general odgovara da su to odlučile civilne vlasti, po dokumentu koji je potpisao Milan Martić, predsednik RSK.
U tom momentu, general je ostao bez reči pred pitanjem trećeg vojnika.
- Ko će noćas da vozi moj traktor, moje troje dece, ženu i paralisanu majku? - upitao je vojnik RSK.
Četvrti vojnik je časno rekao generalu Sekuliću.
- Gospodine generale, Vi imate tu pušku u rukama. Mi ćemo i pored svega da krenemo, ali ćemo ići preko one livade, odvojićemo se od naroda. Ako Vi budete pucali na nas, mi se nećemo braniti - rekao je vojnik RSK, a ostali vojnici su, kao po komandi, ustali i krenuli shvatajući da je sve gotovo.