Bolest postoji, korona virus postoji, pravi rat protiv pandemije je jasna pojava, i tu nema dileme. Kao lekaru koji radi 30 godina s teškim bolesnicima neshvatljivo mi je da još uvek postoje ljudi koji ne veruju da je ova strahota realna i stvarna. I to sada, u ovim danima, kada zbog potrebe za kiseoničnim mestima pacijente otpuštamo brže nego što bi trebalo da bi na njihovo mesto mogli da dođu drugi, da i oni dobiju šansu za život, istakla je doktorka.
- Mi koji ovde radimo znamo da ta strahota jeste stvarna - počinje svoju priču dr Slavica Mojsilović, pulmolog internista Klinike za pulmologiju kragujevačkog Kliničkog centra.
Broj obolelih je toliki da ni mnogo bogatije zemlje od Srbije to ne mogu da izdrže. Zato se teško oboleli drže oko pet dana dok im ne bude malo bolje i dok ne izađu iz najtežeg stanja, i onda se puštaju kući na dalje lečenje. A ranije su bili zadržavani najmanje 15.
- Uslovi su ratni, i ova borba je žestoka. Umiru ljudi, čak su i cele porodice su ugrožene. Imali smo skoro slučaj da su majka i sin umrli u roku od sat vremena, i to je ogromna tragedija. Ljudi od četrdesetak godina uđu kod nas na nogama, i nakon par sati im se stanje toliko pogorša da se borimo za njihov život i da se kao poslednja opcija razmatra respirator. Od početka marta smo u kovid sistemu, i prvi talas je prošao blago, bez ogromnog broja bolesnika. Sada smo uhodani i organizovani, ali ovaj treći talas je užasan. Istrošeni smo ne samo fizički, već i psihički. Suze nisu retka pojava - kaže Slavica Mojsilović.
Sama oprema koju lekari nose je uvela potpunu novinu u radu. Skafander, maska, naočare, vizir, i potpuna, gotovo hermetička zatvorenost, koja štiti od zaraze, sprečava jednu veoma bitnu stavku u medicini, a to je odnos i direktan kontakt lekara i pacijenta. Oni danas bolesne ljude o kojima brinu i za čije se živote bore ne mogu da pogledaju, da ih uteše, da im se nasmeju...
- Ni mi nemamo kiseonika pod ovom opremom, nakon nekoliko sati sa njima. Ali, to je neminovnost... Moramo da čuvamo i sebe i druge... Iz ovog iskustva najčešći pacijenti su muškarci, u četvrtoj ili petoj deceniji života, radno sposobni. Rizični su oni s pridruženim bolestima, kao i gojazni... Nažalost, tako se brzo pogorša stanje kod nekih da za nekoliko sati umru. A strah je veliki ne samo kod lekara, već i kod pacijenata. Kada se ljudima desi da dođu do bolničkog kreveta, iz stanja totalne opuštenosti dolaze u krajnje suprotno. Sami traže da idu na respirator, hoće da pojačaju dotok kiseonika na najjače... Upadaju u psihoze i stanje panike. Kada dobiju otpust kući, odlaze puni sreće i zahvalnosti za novi život - priča dr Mojsilović.
Kragujevac je rekorder po broju dana u vanrednom stanju zbog epidemije kovida 19. A, kako kaže dr Slavica Mojsilović, po pravilu su se svi zarazili na proslavama, po kafanama, kafićima, slavama... I osoblje koje se zarazilo je virus dobilo spolja, ne ovde gde su u skafanderima...
- Iskustvo koje je najvažnije u mojoj karijeri je odlazak u Novi Pazar, kada je proletos otišao tim lekara i sestara da pomogne... Oni su imali svoje praznike i proslave, i bukvalno za nekoliko dana je broj obolelih bio toliki da nije imao ko ni da leči, a ni gde ljudi da se smeste. Zatekli smo ljude koji leže po hodnicima, bio je to vapaj bolesnih i očajnih. Bilo je umrlih, ali smo uspeli da organizujemo bolnicu u kovid sistem, da se organizuju crvene i zelene zone. Posle nekoliko dana se stanje poboljšalo, i ta naša solidarnost i u kojoj smo se našli zajedno kada je najteže je najbitnija - priča dr Mojsilović, i poručuje da je zato "najbitnije da se za neko vreme preskoči neka slava, neko krštenje, neka Nova godina, jer je sada vreme da se pobedi velika opasnost i sačuvaju životi".