Sa pet hiljada dolara u džepu, prtljagom od tri majice i tri para pantalona i spiskom kauč-surfinga u zemljama Azije i Jugoistočne Evrope Zagrepčanin Marko Gregović krenuo je na putovanje za koje bi mnogima trebala velika hrabrost.
Svih 10.000 kilometara prešao je motorom. Uspeo je da obiđe Kavkaz, preživi kalašnjikov uperen u glavu, izbegne tursku tajnu policiju, izlazio iz nemogućih situacijua, da bi ga motor u povratku, na samom ulasku u EU, izdao.
Sa čime se sve susretao i šta je doživeo Marko Gregović priča za portal SrbijaDanas.com.
Želiš promenu, upoznati nove kulture, videti kako drugi ljudi žive. Iako imam motor već šest godina, osetio sam da je vreme da krenem da duži put.
Jako malo. Lepota motora je što kad ti negde dosadi samo kreneš. Naravno, u moderno doba se moraš gnjaviti s vizama, birokratijom, i nalaženjem smeštaja - ali bih planirao put dan za danom. Imao sam ideju nekih destinacija koje sam želeo pogledati poput Kavkaza i Nagorno Karabaha, ali osim toga sam pokušavao biti jako fleksibilan i voditi se savetima ljudi koji bi me ugošćavali.
Odgovor je dosta prozaičan: jedina zemlja dostupna motorom za koju mi nije bila potrabna viza bila je Gruzija. Kad sam krenuo malo da istražujem video sam da je čitava regija strašno zanimljiva i puna stvari koje se mogu videti jedino uz vlastiti prevoz. Osim toga, procena mi je bila da iako je Turska dosta nestabilna, da je još uvek dovoljno sigurno proći njom i usput videti o čemu se stvarno radi.
Turska je tad imala problem s pokušajem državnog udara s jedne strane, Islamskom državom sa druge i već tradicionalni rat s Kurdima s treće strane. Osim na krajnjem istoku Turske, te probleme ne osećaš, stvari deluju puno veće i opasnije nego kad se stvarno tamo nalaziš. Međutim, na istoku stvari deluju kao ratna zona: na nekoliko desetina kilometara te pretresaju vojnici i traže ti dokumenta, a posebno ih zbunjuje motor.
Teško je reći jer svaka zemlja ima sjajne i manje sjajne delove. Ali kad bih morao da biram u koju bi se zemlju vratio bila bi to Jermenija, jer je nekako najdalja, najizolovanija i najegzotičnija. Osim toga, putevi u njoj su kao stvorene za motor, s automobilom bi bilo jako teško.
Budući da sam spavao uglavnom preko kauč-surfinga, znači besplatno u kući domaćina, žao mi je što nisam poneo više suvenira i malih poklona iz naših krajeva da im se odužim što su me ugostili. Ali s obzirom na to da na motoru stvarno moraš ograničiti količinu koju nosiš, to jednostavno nije bilo moguće. U povratku mi je jednako žao bilo što nisam poneo više zanimljivih i nenabavljivih stvari poput vrhunskih Gruzijskih vina ili genijalnog turskog sira.
Najneugodnije je bilo kad mi je usred Bugarske, daleko od bilo kog grada pregoreo generator na motoru i ostao sam usred ničeg bez vode, bez signala za telefon i bez ikakve ideje kako da rešim taj problem. Sreća u nesreći je bilo da postoje dobri ljudi, tako da mi je jedan divan par stao i pomogao mi da dođem do mehaničara. Da se isto to dogodilo u nekoj jermenskoj pustoši, ne znam kako bih se snašao tako da me još uvek progoni retroaktivna paranoja.
Sećam se kad me je ugostila jedna kauč-surferka na Kavkazu i sat vremena kasnije smo, bez da smo se pre upoznali, krenuli nekim stravičnim putem punim blata i kamenja do crkve na vrhu planine. Motor je padao nekoliko puta jer je put bio očajan, ali su nas na vrhu dočekali divni prizori Kavkaza, krava i turista iz Izraela koji su plesali neki svoj ples. Bio sam prinuđen čak da pokrenemkraudfanding kampanju kako bih isfinansirao put, a onda samo, nakon samo jednog dana, video da su mi dobri ljudi već uplatili više od 1500 dolara.
Desila mi se isto jedna jako uvrnuta situacija, kada sam sa jednim Kurdom počeo da pričam o situaciji u Turskoj, pa se pravio da me ne razume. Kasnije mi je ispričao da nije mogao da priča jer je pored nas sedela tajna policija, pa je sačekao da odu. Takođe, prolazio sam autoputem istokom Turske koji je najednom nestao jer su ga Kurdi digli u vazduh. Morali smo da koristime lopate da bismo zaobišli tu duboku rupu.
BEOGRAĐANIN SA SAMO 10 EVRA KRENUO NA PUT EVROPOM: Čovek kod kog je spavao imao je NEOBIČAN ZAHTEV
U Gruziji sam se vozio žičarom starom 60 godina koja je izgledala kao da će svakog časa pasti. Tek što sam se njom doveo na liticu, par stotina metara iznad grada, nestalo je struje. Da je struje nestalo samo par trenutaka pre, zapeo bih na na neodređeno vreme tačno iznad provalije.