Strah se prenosio sa kolena na koleno, pa je i mlađim generacijama danas poznato da se mesto strave nalazi na Titelskom bregu zvanom Kalvarija. Tu, odakle puca najlepši pogled na Tisu, gde se vide i Bačka i Banat, prošlost je ispisala mračne stranice. Zbog kletve jedne devojke, koja se slomila tamo gde je i upućena - na leđima porodice Šmitmajer, dugo u ovom kraju nije bilo mira.
Na samom vrhu brda nalazi se kapela narušenog "zdravlja". Golih zidova, bez vrata i zvona, stajala je usred Kalvarije kao poslednji zatočenik priče o davnoj prošlosti. Podigli su je 1892. godine Franc Šmitmajer i njegova supruga, u znak sećanja na preminulu kćerku. Klupko počinjemo da raspetljavamo uz pomoć Jovana Nemeta, koji je odrastao na tom brdu, provodivši detinjstvo igrajući se na brdu.
- Moj otac je bio grobar, pa mu je u opisu posla bilo i da održava kapelu, a sećam se da me je stalno opominjao da se ne penjem na nju, jer mogu da nastradam i stvarno bih svaki put, kada bih se popeo na desnu stranu kapele, pao i povredio se - kaže Nemet.
Jedan čovek je hteo da vrati zvono na zvonik, kada je osetio snažan bol u nozi i ugledao krv. Nedugo zatim je i preminuo. Na ovom mestu je 60-ih godina prošlog veka jedan lađar sebi oduzeo život, navodno zbog nesrećne ljubavi. Stalno su se dešavale neke neobjašnjive tragedije, pa smo s vremenom postajali oprezniji oko kapele.
- Plašili smo se da ne vidimo ono što mnogi jesu - kosti pokojnika, a otac ih je često viđao kako se promaljaju iz zemlje - priča Jovan , koji danas radi na rečnom brodu.
Upravo se ta slika preslikava iz kletve koju je krajem 19. veka uputila siromašna devojka Marija. Nikada nije prestala da se nada da će joj se sreća osmehnuti. Novac koji je teškom mukom zarađivala davala je na narodnu lutriju. Kako je bila nepismena, svaki put je svoj loz davala Francu Šmitmajeru, bačvaru, kojem je donosila vodu sa reke.
Zaradu je davala Francu da joj kupi srećku.
On bi joj govorio da nije ništa dobila i da može da baci srećku, sve dok jednom nije izvadio iz kante bačenu lutriju i unovčio ogromnu premiju. Marija je otišla kući u saznanju da nije ništa dobila, a Šmitmajer ju je ostavio da ostane u neznanju.
Franc je preko noći postao najbogatiji čovek
- On se preko noći pretvorio u najbogatijeg čoveka kraja, kupio je mlin, ciglanu, novu kuću i zemlju koja se i danas naziva Šmitmajerova duž - priča Jovan.
I tako je sve otišlo u nepovrat. Franc se nepošteno obogatio, pravdajući se po mestu kako je usnio san - ukazao mu se, govorio je, čovek koji mu je otkrio gde se nalazi zakopano blago, pa je on pratio smernice i pronašao ga, ali, Marija nikada u to nije poverovala. Proklinjala ga je svakog dana rečina - Dabogda vam zemlja kosti izbacivala i sve vam prokleto bilo. Pratila ga je na svakom koraku, a naročito ga je klela u trenucima kada bi ga viđala sa kćerkom.
Njene reči su odjekivale, parajući nebo, a njegova pohlepa je došla na naplatu.
Šmitmajer je, nedugo pošto se obogatio, ostao bez kćerke miljenice. Devojčica je preminula pod nerazjašnjenim okolnostima.
Franc i njegova supruga su se razboleli od tuge, shvativši da ih je stigla Marijina kletva. Odlučili su da podignu kapelicu, u nju polože kćerkino telo i posvete se veri, kako bi bar malo okajali grehe. Ali ubrzo su izgubili i svo imanje, tako da im je život sasvim izgubio smisao, što je Marija i želela. Sve što je htela bilo je da pate i da preostale dane provedu u najgorim mukama - kaže Nemet.
Šmitmajerovi su sahranjeni u kapelici koju su podigli, ali Marijina kletva ni tada nije utihnula. Navodno su njihove kosti počele da plaše meštane. Baš onako kako je ona govorila da će biti. Kapela je, zatim, počela da propada. Niko je više nije čuvao, niti održavao, a ogoljeni zidovi i obezglavljeni zvonik potpuno su joj izmenili lice. I cela Kalvarija je u tišini.