Čuvar Zejtinlika Đorđe Mihailović podelio radost konačno dobijenog državljanstva Srbije.
- Kad su mi javili, rekao sam sebi: Srbija pamati, zato za nju ima nade. I, nekako su mi suze same pošle - priča Đorđe.
- Živeo sam za dan kada mi je Srbija dodelila državljanstvo. Živeo sam, jednako, kao i u nadi da doživim stogodišnjicu proboja Solunskog fronta, a vama sam to, onda, poverio. Dočekao sam, eto, i jedno i drugo. Državljanstvo Srbije odavno sam priželjkivao. Ali, nekako mi je sve to izmicalo. Nisam ja to tražio. Mislio sam: ako sam Mihailović, onda sam i Srbin... A, mnoge delegacije iz Beograda dočekivao sam ovde na Zejtinliku. Iznenadio se ministar Dačić, kad je nedavno bio ovde, što nemam pasoš Srbije. Obećao je. Hvala mu što je obećanje ispunio. Nisam očekivao da će to stići tako brzo - odgovorio je čika Đorđe Mihailović, čuvar Zejtinlika, na naše pitanje kako je primio vest o dodeli državljanstva Srbije i šta se u protekla dva dana promenilo u njegovom životu posle saznanja da i zvanično postaje vlasnik srpskog pasoša.
VUČIĆ ME NIJE ZABORAVIO
Čika Đorđe da je tokom protekla dva dana primio brojne čestitke. Javljali su mu se, odasvud, potomci solunskih ratnika koji počivaju na Zejtinliku.
- Javio mi se i predsednik Vučić. Čestitao mi je i rođendan - kazao je.
- Meni je drago da me nije zaboravio. Rekao sam tada samom sebi: Srbija pamti. Za nju zato ima nade. I, nekako su mi suze same pošle - zaključio je Đorđe.
- Mene ovde odavno smatraju Srbinom. I jesam Srbin. Zna se da moji Mihailovići potiču iz Grblja kod Boke Kotorske. Moj deda Savo, koji je prikupljao kosti ratnika, nije ništa drugo bio do Srbin. Moj otac Đuro, koji je od njega nasledio ovu časnu dužnost, a ja od njega, uvek je govorio: mi smo Srbi, dabome. Zato sam, pravo da vam kažem, kad su mi javili za pasoš, zaplakao od sreće. Odavno tako nisam zaplakao. Ovo nije priznanje samo meni. Ovo je počast i mojim precima koji nisu vrdali od svog porekla - priča Đorđe.
Bilo je rano pre podne kada je zazvonio telefon u stanu Mihailovića u Solunu, u ulici iznad Zejtinlika. Odabrao je Đorđe ovu "kotu", da kad god se probudi vidi humke usnulih srpskih pukova kojima služi... Na drugi zvuk zvona odgovorio je prepoznatljivi glas. Vedar, živahan, kao da iza ovog "dobro jutro", nisu pune 93 godine, u koje je ovaj starina zagazio pre dve nedelje. Bio je to onaj glas koje hiljade ljudi pamte dok govori stihove Vojislava Ilića mlađeg, ispred Mauzoleja u Zejtinliku.
- Sad bih voleo da živim još ovoliko i služim Zejtinliku - rekao je.
Ovaj čuvar sećanja na svetlu epopeju srpskih ratnika, kustos koji tumači istoriju, podseća na obeležavanje stogodišnjice Solunskog fronta, kada je u stavu mirno, ispred Mauzoleja, ispratio ceremonijal od početka do kraja. Nakon toga je otišao do kamene kuće na groblju solunskih ratnika, u kojoj je rođen on. U kojoj je rođen njegov otac Đuro. A gradio je deda Savo. Ta malena kamena kuća u uglu groblja bila je i mesto gde su posle Solunskog fronta i oslobođenja Srbije dopremane vreće sa kostima ratnika.
- Otac mi je ostavio to sećanje i priče kako ih je deda Savo iskopavao iz plitkih grobova, prikupljao sa raznih čuka i vrleti Gorničeva - priča ovaj vitalni starac.
- Samo su Srbi prošli golgotu do slobode. Samo oni znaju šta su rane teške. Ja sam na Zejtinliku dočekivao predstavnike zemalja saveznika u Prvom ratu. Niko nema takvu slobodarsku istoriju kao mi, Srbi - dodaje on.
- Upravo sam se vratio sa groblja - kaže i dodaje:
- Poranim, pa koliko mogu da izdržim. Unuke mi govore da to nije dobro za moje zdravlje. Posle podne, oko dva, opet idem dole. Ne mogu bez Zejtinlika. I u ovim nesrećnim okolnostima, kapije se tamo ne zatvaraju. Dođe poneko. Za grupe još nije otvoreno. Radujem se i tom danu da ponovo dolaze posete.