Četvrti avgust, dan koji je promenio mnoge živote. Promenio, a neka čak i odneo, zauvek. Četvrti avgust, akcija "Oluja", godišnjica, ni manje ni više nego obeležavanje 26. godina od stravičnog agresorskog čina Hrvata nad Srbima...
Šta još reći, šta dodati što se ovih 26. godina nije reklo, kazalo i pokazalo, zar ne? Čiju još bol, tugu, jad i bedu pomenuti, a da već nije pomenuta...?
Postoji, postoji još jedna tragična ljudska priča koja nije ostala ispričana, za koju ljudi još nisu čuli, a koja je vredna pomena!
Ispovest M.M. koja je htela da ostane anonimna, a da ipak podeli svoju tugu i bol za rodnim mestom, za Srbom, za svojim domom, za domovinom, rodnom kućom, igralištem, dvorištem, detinjstvom, uspomenama na oca, majku, starijeg brata, svoje uspomene... sa svima onima koji su istu sudbu doživeli, proživeli i preživeli.
Ovo je priča M.M., priča jedne sasvim obične žena koja se i dan danas vraća u svoj Srb, vraća se u svoju domovinu, vraća se svom plavom nebu, jer lepšeg plavetnila još nije videla, zelenoj šumi i bistroj reci pored koje jedino oseća mir.
- Bila sam te sreće da osam dana pred "Oluju" pokupim dete, sednem na autobus i odem iz Srba. Meni su svi ostali u Srbu i roditelji i brat. Svi moji izbegli su na dan "Oluje". Moj tata je toga dana seo na traktor i stavio sve ukućane, i mamu, i komšiju, a iz kuće su poneli samo ono malo stvari što su mogli, što su stigli i što se moglo poneti - priča svoju priču M.M. drhtavim glasom i nastavlja:
- Oni su išli preko Osredaka, na Trubar, na Ostrelj i tim delom su išli sve do Beograda traktorom "IMT 539", sve do dalekog Beograda - nastavlja M.M.
Čuveni traktor iz "Oluje" preživeo je do dan danas. Još uvek se koristi, sada je dobio i priključne dodatke, brat M.M. ga koristi kao da se ništa nije dogodilo - a sve se dogodilo!
Priča nam M.M. da od momenta kada su krenuli u tu dugu i tragičnu kolonu nije imala nikakvog kontakta sa njima sve do Banjaluke kada je otac uspeo da nađe neki telefon preko kojeg se javio da su živi, zdravi i da idu prema Beogradu. To je bio jedan jedini kontakt - paradoksalni kontakt - sreća i tuga isprepletani u isto vreme.
- Komšinica koja je krenula sa njima, koja je sa sobom nosila bebu staru šest meseci, ona je putovala sa njima, a moja braća su pošla sa tetkom i oni su poslednji izašli iz Srba... Posle njih ostala je samo pustoš, samo stoka napuštena, napuštene kuće, ogromna tuga i jad - objašnjava M.M.
Govori ova žena setnim glasom da se i dan danas naježi kada se seti te "Oluje" pre 26 godina.
Kada su roditelji stigli u Beograd propada ceo svet i tek tada kreće prava "muka" i "borba". Do tada imaš jedan cilj, jasan. Izvući sebi i drugima živu i zdravu glavu, a za ostalo ćemo polako, međutim, kada se do tog cilja, srećnom sudbinom dođe, sledi pravi pakao... Bez rodne kuće, bez dvorišta, bez tvog parčeta neba i zemlje... Gde ćeš, kud ćeš i kome ćeš?
- Kada su stigli u Beograd, mi smo roditeljima morali da iznajmimo stan u Borči. Tu su oni odseli jedno vreme, nakon toga su prešli u Banovce, tu su bili u kući jednoj dok nismo uspeli da sami sakupimo novac i kupimo kuću u Novoj Pazovi. Oni su ubrzo posle toga iz Nove Pazove otišli za Englesku i ostali gore gde su se i razboleli od silnog stresa i svih muka koje su ih zadesile - priča M.M. i dodaje da su zdravstvenu pomoć našli samo u ovoj zemlji, ni u Srbiji ni u Hrvatskoj nisu naišli na pomoć, lekarsku negu i podršku i pored šoka koji su proživeli i doživeli.
- Tata je ostao bez noge, bio je sećeraš, mama je imala reumu i pritisak, ona je još iz Srba otišla bolesna. Kasnije je otac preminuo, mada smo uspeli da ga prebacimo ovde i da ga sahranimo, dok mi je majka i dan danas nepokretna. Sa druge strane, brat mi se vratio u Srb, ima sada ovde i kuću i stoku, i krave i ovce i sve. Uspeo je da renovira kuću i to je prednost i radost sada - rekla je M.M. i dodaje da i pored njenog brata u Srbu danas ima i našeg stanovništva, ima i škola i dece po školama ali nije to ono što je nekada bilo.
- Imamo i dve divne učiteljice, ima i đaka, negde ima četvoro, negde petoro đaka po odeljenju, ali najbitnije od svega je da opstaje i škola, i da ima neku funkciju - priča M.M. i naglašava da se to ne može porediti sa onim što je bilo pre.
- Naš Srb imao je i fabrike i radnike, i škole i parkove i dečiji žagor i plač i svega. Mi smo ga zvali "Mali Pariz". Mi smo se u "Mali Pariz" vratili prvi put 1998. godine i ništa nismo zatekli, sve je bilo porušeno, spaljeno, prava pustoš pogotovo naš deo. Granata je tada udarila u našu kuću i sve se zapalilo. Tako je brat došao i postepeno gradio i ponovo pravio sve iznova - priča M.M.
Podelila je ona i svoje iskustvo, svoje emocije i doživljaj kada je prvi put došla u Srb rekavši da je osetila samo strah i jezu, teška osećanja i tugu i radost. Radost što si došao kući, ali žal zato što više ništa nemaš.
- Ima kuća, bore se ljudi da ovo mesto ožive, ali to ide jako teško. Ima par kuća, šume se sve više spuštaju do naselja i zato je velika tuga oko srca. Mi ćemo i umreti, a tuga oko srca ostaće u nama.
M.M. prepričava i seća se i svog detinjstva, i traktora i svog malenog "tigra" koji je iz Engleske 1990. godine proputovao sve do Beograda, iz Beograda u Srb, preživeo i "Oluju" i puške i metkove... I sav bes i rasulo, i preživeo, sačekao je.
- Kada me je majka pitala šta da meni ponesu, ja sam rekla "Samo mog tigra". On je preživeo svašta sa nama, i samo sam njega htela, međutim, nisu uspeli da ga ponesu. I dan danas kada me neko upita "šta ti je najveća žal?" ja kažem i kuće, i ljudi i Srb, ali mog tigra mi je najviše žao - priča M.M. malo kroz smeh, malo drhtavim glasom, skoro pa kroz suze.
Međutim, imao je tigar dug vek životni, kada se brat M.M. vratio u Srb, našao je u blizini reke tog malenog hrabrog tigra koji je kao po komandi čekao svoju drugaricu iz detinjstva, sa metkom u glavi, koja danas obeležava 26. godina brutalne agresije nad svojim narodom u Hrvatskoj, pati, ali se i raduje što ima i to malo sačuvanog na neke lepe dane, dane njenog detinjstva i jednu sačuvanu uspomenu koja će se večno pamtiti i prepričavati.
Sada kada se vrati svojoj domovini, vraćaju se samo osećanja tuge, sete, jeze... Osećanja da više nema tvoga društva, tvojih vršnjaka, nema tvog starog Srba.
- Imamo prelepi izvor Une, imali smo deo pod nebom ovim koji je bio bogat i šumom, i rekom, i školama i zdravstvom... A ostalo je ništa, tuga i jad. A kada se bliži taj avgust, bliži se i jeza i sećanje koje u tišini nosimo - priča nam ona i dodaje setno da se svi teše onim dobrim starim "viša sila, moralo je tako da bude, ali biće nam bolje".