Ljubiša Stevanović (1950) iz Smederevske Palanke je drugim ljudima dobrovoljno dao 70 litara svoje krvi. A sad žali što je, po zakonu, zbog godina starosti, morao da prestane sa svojom plemenitom misijom.
U potvrdi koju je 18. jula 2014. godine izdao Crveni krst Srbije, piše da je po evidenciji opštinske oganizacije Crvenog krsta u Smederevskoj Palanci i podataka koje su zavodi za transfuziju upisivali u njegove knjižice dobrovoljnog davaoca krvi, Ljubiša krv davao ravno 150 puta „što je apsolutni rekord“.
- I posle toga sam još četiri puta dao krv. Poslednji put 11. juna 2015. na svoj rođendan. Hteo sam da i poslednji dan pre odlaska u penziju učinim dobro delo - kaže ovaj plemeniti čovek.
Kako je svaki put davao po 450 mililitara dragocene tečnosti, matematika kaže da je ukupno dao oko 67 litara i 500 mililitara dragocene tečnosti.
- Bilo je slučajeva kad sam davao i više od 450 mililitara krvi, posebno u hitnim slučajevima kad je nečiji život bio u pitanju. Takođe, u evidenciji nemam davanja krvi u Alžiru i Rusiji, gde sam radio, kao ni na odsluženju vojnog roka u Banjaluci. Tako da je u pitanju oko 75 litara krvi - dodaje on.
Kaže da je najsrećniji bio kad je dva puta, dajući krv "iz vene u venu", doprineo spašavanju ljudi koji su se bukvalno borili za život.
- U Alžiru smo gradili vodovod. Sa nama su radili i ljudi iz "Energoprojekta" u Sarajevu. Jednog dana, dok je kuvao katran, kojim smo premazivali cevi za vodovod, jedan radnik iz Sarajeva, musliman, do kolena je upao u užarenu masu. Bez razmišljanja sam otišao da mu dam krv. Osam sati sam ležao pored njega, dok je iz moje vene krv tekla u njegovu. Bože, kako sam bio srećan što je preživeo - kaže on.
Ljubiša je čitav radni vek, dug 40 godina, proveo u GOŠI FOM u Smederevskoj Palanci, uglavnom na poslovima bravara šablonera. Za predani stručni rad preduzeće ga je nagrađivalo više puta.
- Gradili smo sve i svašta a najlepše sam se osećao kad smo gradili mostove, proizvodne i sportske hale i potpore u podzemnim rudnicima. To su trajna dela, koja će postojati i kad nas ne bude bilo. Da samo znate kako je lep osećaj kad prelaziš most u čijoj izgradnji si učestvovao. Nema ništa lepše nego spajati različite obale, ljude i narode - seća se on.
Prvi put je krv dao slučajno, kad mu je bilo 17 godina. Na teritoriji Smederevske Palanke je 15. maja 1967. godine organizovano takmičenje sela u dobrovoljnom davanju krvi.
- Kad nam je učiteljica u školi u Maloj Plani rekla da će onoj školi u selu koje prikupi najviše krvi biti kupljen televizor, prijavio sam se. A ubedio sam i moje roditelje da daju krv - kaže Ljubiša.
Seća se "kao da je bilo juče" da je u Azanji, jednom od najvećih sela u Šumadiji, krv dalo tridesetak ljudi a u maloj Maloj Plani njih 75.
- Pobedili smo. Sutradan je naša škola dobila televizor marke "Orion". Od tad nisam prestajao da dajem krv. Skoro svake godine po četiri puta - kaže on.
Zdravlje ga je dobro služilo. On smatra da je za to uveliko zaslužna činjenica što je menjao i obnavljao krv. Njegova supruga Spomenka ne spori da i "osvežavanju" krvi pripadaju zasluge ali u šali dodaje da je on "njen projekat".
- Da ga ja nisam dobro hranila i čuvala ne bi bio toliko zdrav, pa ne bi mogao ni da četiri decenije redovno daje krv. Ponosna sam na to što je moj Ljubiša toliko pomogao ljudima, velika je to blagodat za našu kuću i porodicu, jer bog sve vidi ali nije mi pravo što društvo nije dovoljno cenilo njegovu plemenitost. Najveće priznanje koje je primio jesu plakete Crvenog krsta Srbije - rekao je.
Posle nekoliko trenutaka premišljanja, nastavlja.
Ma, nije meni do priznanja. Meni je najveće priznanje što mi je porodica zdrava. Ali bude mi krivo kad vidim kako država olako deli ordene i druga priznanja ljudima za humanost koja se nikako ne može meriti sa Ljubišinom.
Ljubiša insistira da obavezno spomenem da je član Udruženja potomaka ratnika od 1912. do 1920. godine iz Miloševcva kod Velike Plane. I to sa članskom kartom broj jedan.
Ponosan sam što obilazimo značajna mesta iz srpske istorije i polaganjem venaca i na druge načine odajemo počast našim slavnim precima. Posebno junacima iz bitaka koje je naš narod vojevao za slobodu. Od Cera i Kadinjače, preko Kumanova, do Kajmakčalana. Ova aktivnost mi je donekle popunila prazninu u duši koja je nastala zbog toga što više nisam mogao da dajem krv
Pre nekoliko dana članovi udruženja su boravili na Kosovu i Metohiji. Postojbini Ljubišinih predaka.
Čudan je to, neopisiv, osećaj kad čovek uživo vidi Pećku Patrijaršiju, Visoke Dečane, Bogorodicu Ljevišku i druge svetinje. Naši političari kažu da nam Kosovo ne može niko oteti dok je ono u našim srcima. Slažem se. Baš zato smatram da bi država morala da napravi program da svaki Srbin bar jednom poseti južnu pokrajinu, tamošnje crkve i manastire. Jer jedno je čitati i gledati na televiziji a drugo stajati u porti Pećke patrijaršije i grudima i očima udisati tu lepotu i istoriju koju ta lepota čuva u sebi.
Predsednik Udruženja potomak ratnika iz Miloševca Ivo Pisarević humanost svog prijatelja dočarava na slikovit način.
Ljubiša je dao više krvi nego što su mnogi Srbi za 40 godina popili rakije. Kad već pomenuh rakiju, nije malo da je poklonio 70 litara rakije a kamoli 70 litara krvi. Hoću reći da se država ogrešila o ovog velikog čoveka i da je krajnje vreme da mu se oduži.