OVAJ OBIČAJ JE BIO MUKA ZA SVU DECU: Pisali su SVI O NJEMU, ali niko nije MOGAO DA GA ISKORENI IZ ŠKOLSKIH KLUPA

Škole u Srbiji tokom 19. veka u mnogome su se razlikovale od ovih današnjih. Učilo se lepo pisanje, "zbrajanje" i ručni rad, devojčice i dečaci bili su strogo odvojeni, verovanuka je bila obavezna za sve, a učitelj je umeo i da udari neposlušne đake.

U to vreme kazne su bile sastavni deo nastave i odrastanje. Najblaža kazna bila je usmena opomena i stajanje u ćošku, ali bilo je i kazni poput ispisivanja rečenica na tabli, kaznene nastave, ali i klečanja na kukuruzu i udaranja šibom po rukama i tabanima.

Metode kažnjavanja nisu navođena u zvaničnim dokumentima, ali su itekako bile prisutne i kroz vreme se sećanja na njih prenose sa kolena na koleno. Zabeležene su i u spisima uglednih Srba.

Tako je o "kamdžijama po goloj koži" pisao Dositej Obradović. Srpski pesnik i Njegošev učitelj Sima Milutinović Sarajlija pričao je da je prvog dana škole dobio "takve batine od učitelja", da se u tu školu više nikada nije vratio. Najslikovitiji bio je Vuk Karadžić. On je opisao običaj poznat kao "subota, đačka bubota". Bio je to dan kada bi se đaci tukli bez obzira na to da li su nešto skrivili ili ne. Batinanje je vršio učitelj.

- Kad sam ja 1796. išao u Loznicu u školu, još je bio običaj da đake u subotu posle podne tuku bez ikakve krivice; ako je koji onaj dan, makar i posle podne, bio bijen za lekciju ili za drugo što, to mu se nije primalo u račun, nego je morao i po drugi put običaja radi biti bijen - zapisao je Vuk.

Vaspitni metod poznat kao "Ko nije tučen, nije ni naučen" dugo se zadržao u Srbiji čak i nakon što je upotreba batina po školama zvanično zabranjena u svakom obliku 1879. godine. Narod kaže da su upravo tako nastale i poslovice: "Udri ga, pa će od njega čovek da ispadne!", "Dete nebijeno, slabo odgojeno" ili "Batina je iz raja izašla".