Na auto-putu od Sarajeva do Zenice, kroz „muslimanski“ deo Federacije iznenađujuće redak saobraćaj ali od skretanja prema Travniku i ulasku u „hrvatski“ deo dejtonske BiH automobila je sve više. Promiču lepi krajolici, promiču lepa sela...U većini njih do poslednjeg rata živeli su i Srbi, u desetinama njih bili su jedino ili većinsko stanovništvo. Danas tamo nema ni jednog Srbina. O njihovom postojanju svedoče sam još pokoji ostaci zapaljenih kuća, koje vlasnici još nisu uspeli ili iz inata nisu hteli da prodaju.
Sela srušena, crkve srušene, voćnjaci posečeni, međe preorane, groblja u korov zarasla.
U Vitezu i Novoj Bili kilometarske kolone automobila, kao u sred Sarajeva. Prodavačica voća pored puta mi objašnjava da je tako svake nedelje, jer navali narod u Vitez, gradić koji je zahvaljujući ponajviše trgovinskom lancu FIS postao pravi šoping centar ovog dela Bosne.
Po dolasku u Travnik prvo svraćam do rodne kuće srpskog nobelovca Ive Andrića. Iz nekog razloga, možda zato što je nedelja popodne, kuća je zatvorena za posetioce. Pravim nekoliko fotografija i razmišljam o sudbini velikog književnika, oko kojeg se otimaju Srbi, Hrvati i muslimani. Katolik, rođen i odrastao u islamskom okruženju i poimanju života, opredelio se da se vrati svojim korenima i izjašnjava kao Srbin.
Među bivšim Srbima, koji su primili islam, oni razumni Andrića smatraju velikim piscem. Oni nerazumni ga optužuju da je svojim knjigama, posebno romanom Na Drini ćuprija, naneo više zla muslimanima nego četnici. Zato što se drznuo da o Turcima i vremenu njihove okupacije BiH piše onako kako je pisao. Umesto da ih je predstavio kao oslobodioce i prosvetitelje. Upravo Andrićeva sudbina i njegov životni put su najbolji primer koliko su granice između tri naroda s jedne strane tanane i neprepoznatljive, a s druge strane duboke kao kanjon Drine.
Na uskoj i strmoj ulici kod pravoslavne crkve musavi dečkić igra se sa fudbalskom loptom.
-Da čujem, kako se zove budući fudbaler?
-Ja sam Ronaldo.
-Znaš li ko su Safet Sušić i Asim Ferhatović?
-Nemam pojma.
-Ne možeš da budeš dobar fudbaler ako nemaš pojma o Safetu i Asimu. Pitaj oca, on će ti objasniti.
Crkva zaključana. Iza crkve uzvišenje na čijim padinama se nalazi groblje. U susret mi dolazi mlada i lepa žena.
-Pomaže bog.
-Dobar dan.
-Ima li ovde Srba?
-Ima.
-Kako mogu da nađem nekog od njih.
-Upravo si našao. Ja sam Srpkinja.
Upoznajemo se. Kaže da je sudija, radi u Osnovnom sudu u Travniku. Došla je zajedno sa majkom, da zapale sveće na grobovima svojih bližnjih.
Srba u Travniku je malo. Niko ih ne dira, veća je netrpeljivost između druga dva naroda. I u starom vezirskom gradu se pokazalo da zajednička mržnja katolika i muslimana prema pravoslavlju i „srbočetničkom agresoru“ nije dovoljna za međusobnu ljubav i poštovanje.
U crkvi ima sveštenik, ali je negde izišao. Groblje zapušteno. Ni manje, ni više nego stotine drugih srpskih grobalja po Bosni i Krajini. Pojedine krstove nagrizao zub vremena, neki se nepovratno nakrivili, samo je pitanje vremena kad će pasti, treći umorni od uzaludnog čekanja da im neko dođe, tamjanom ih okadi i oko njih korov počupa, na crnu zemlju prilegli ali me raduje da nema tragova nasilja.
Šetam između grobnica i čitam natpise na nagrobnim spomenicima, krstim se i molim bogu za spokoj njihove duše. Ko zna kad im je poslednji put neko došao. Neko iz dalekog sveta izbegličkog. Iz Banjaluke, Beograda, Australije, iz Toronta, sa Novog Zelanda...
Uoči poslednjeg rata u Travniku i okolini živelo je skoro 10.000 Srba. Po popisu iz 1991. bilo ih je 7.777 ali se pretpostavlja da je među 5.000 onih koji su se izjasnili kao Jugosloveni i ostali bilo podjednako Srba i muslimana. Hrvati su se retko izjašnjavali kao Jugosloveni. Sada je u gradu ispod Vlašića oko 450 Srba. Manje od jedan odsto.
U vrh groblja zatičem srednjovečnu ženu i mladića.
-Pomaže bog.
-Dao bog dobro.
-Da li ste Srbi?
-Hrvati. Sin i ja došli da zapalimo sveću našoj nekadašnjoj komšinici. Srpkinji. Danas joj je slava, pa eto mi došli.
-Hvala vam i od mene. A koji je danas svetac?
-Sveta Marija Egipćanka.
-Nedostaju li Srbi u Travniku?
-Nedostaju. Živeli smo lepo. Nedostaju i Hrvati. I nas je sve manje. Zapravo, nedostaju svi dobri ljudi koji su otišli odavde. Prokleti rat. A mogu zamisliti koliko njima mučenicima rasutim po belom svetu nedostaje naš grad.
Crkva Uspenja presvete Bogorodice podignuta je 1854. godine, nedaleko od korita Lašve, na zemljištu koje je poklonio ugledni Travničanin Šemsibeg Ibrahimpašić Kukavčić. Svetinja je 1911. godine nadograđena, a 1923. u Splitu joj je izliveno sadašnje zvono. Od 1927. do 1940. unutrašnjost crkve oslikavao je akademski slikar Roman Petrović.
U Drugom svetskom ratu nad Srbima u Travniku i okolini Hrvati, uz ne malu pomoć muslimana, počinili su velike pokolje. Kao i u svim drugim delovima BiH. Dok su vernici u kolonama, često cele porodice, vođeni na klanje, crkva je delila sudbinu svojih vernika. Pretvorena je u magacin u koji su ustaše skupljale stvari izbeglih i ubijenih Srba. Ikonostas crkve je porušen i prodat lokalnim muslimanima za ogrev. Bogoslužbene knjige su spaljene, neke stvari su prodate na licitaciji a deo ikona i inventara su travnički Cigani razvlačili po ulicama.
Posle sat i po nastavljam put prema Donjem Vakufu i Bugojnu. Još dugo, na horizontu me prati planinski venac Vlašića. Gledam okomite stenovite strane koje se obaraju prema Travniku i prisećam se ljutih bitaka koje su srpska i muslimanska vojska od 1992. do 1995. vodile na toj planini. Posebno u zimu između 1994. i 1995. godine, kad je 1943. metra visoka planina bila okovana dubokim snežnim nanosima a temperatura se spuštala i do minus 30.
Prisećam se da je moje prvo kodno ime u ratu bilo „Vlašić“. Kad smo 6. aprila 1992. godine iz Blagaja krenuli da oslobodimo Kupres, u koji je dan ranije upala vojska iz Hrvatske, dobio sam šifrarnik za radio vezu i komandovanje u kojem sam bio nazvan po ovoj bosanskoj planini.
Na Komaru zastajem da popijem piće u restoranu koji je neko sagradio na vrhu ovog vrletnog prevoja. Uz koji se teško popeti i leti a kamoli kad Kočićeva mećava zapuše. Ne svraćam zbog pića, već zbog jednog od najpoznatijih srpskih pevača Nedeljka Bilkića, mog zemljaka iz Bugojna. I jedne od najlepših narodnih pesama bivše nam Jugoslavije, Ima jedna krčma noću u planini.
Davne 1968. godine Bilkić je jedne noći sa društvom sedeo u kafani koja se nalazila na ovom mestu. Bosanski sevdah, veselo društvo, piće a najviše zgodna i lepa konobarica Mara učinili su svoje i čuveni Bugojanac je (kako je kasnije pričao) za pet minuta, napisao stihove pesme koja će postati balkanska kafanska himna. I njegov zaštitni znak.
-Konobar.
-Izvolite.
-Donesi mi vinjak.I ako može jedna muzička želja.
-Ako imamo, može.
-Ima jedna krčma u planini.
-Nemamo to.
-Trebalo bi da imate. A neće li smetati ako je ja pustim na mobilnom?
-Naravno da neće.
Sa telefona se, kao reka nostalgije i uspomena, nižu stihovi:
Ima jedna krčma u planini,
Vide joj se svijetla noću u daljini
Ko to pali svijeće i po krčmi šeće
To je lijepa Mara, kći starog krčmara
Pa mi želja dođe, to u srcu krijem
Bona Maro, ja zbog tebe pijem
Ja slušam, pijem svoje piće i pogledom milujem padine Komara i krajolike uskopaljske doline, planinske vrhove iznad Donjeg Vakufa, Bugojna i Kupresa, nad kojima se nižu bele lađe i razmišljam o ljudskoj prolaznosti. Ko je pre samo nekoliko decenija mogao da zamisli da u kafani na Komaru putnik namernik neće moći da čuje pesmu „Ima jedna krčma u planini“. Da Srba neće biti u Donjem Vakufu i Bugojnu. Da će komšije Hrvati i muslimani, koji su se ko zna koliko puta veselili i napili uz pesme Nedeljka Bilkića, srušiti njegovu kuću u Čipuljiću, a da će on tugu za zavičajem lečiti dugim šetnjama po beogradskim ulicama, u društvu sa Anđelkom Vučićem, svojim komšijom iz Čipuljića.
Verovatno iz te tuge nastala je još jedna čuvena Bilkićeva pesma:
-Neću leka, ni lekare,
Zovite mi neimare
Sazidajte most bez kraja
Most do moga zavičaja.