U svetu je 27. januara obeležen Međunarodni dan sećanja na žrtve Holokausta, kao uspomena na oslobođenje zloglasnog koncentracionog logora Aušvic, u Poljskoj.
Tokom Drugog svetskog rata, od 1940. do 1945. godine, 1,1 milion ljudi, skoro u celini Jevreja, ubijeno je na masovan, industrijski način – gasom i drugim sredstvima, i spaljeno u logoru Aušvic-Birkenau koji su nacisti otvorili na jugu okupirane Poljske. Logor Aušvic je 27. januara 1945. godine oslobodila sovjetska vojska.
U Jerusalimu je prošle nedelje, takođe, obeležena godišnjica na kojoj su prisustvovali svetski lideri među kojima Vladimir Putin, Emanuel Makron, Majk Pens, princ Čarls...
Komemoraciju u Poljskoj je predvodio predsednik Andžej Duda i predsednik Svetskog jevrejskog kongresa Ronald Lauder. Među brojnim zvanicama iz sveta, u Aušvicu je boravio i beogradski rabin, Isak Asiel, koji je ekskluzivno za Srbiju Danas, preneo utiske sa komemoracije i govorio o pitanju Holokausta i kulture sećanja.
- Bio je lep sunčan i veoma hladan dan. Oko 3.000 ljudi se nalazilo u jednom velikom šatoru koji se grejao. Koračali smo podijumom koji je bio podignut nad zemljom, a pred samim ulazom u nekadašnju fabriku smrti jedan deo podijuma je bio providan tako da su se videle šine kojima su vagoni s ljudima dovoženi u logor. Ulaz u logor je bio okupan sunčevom svetlošću. Oko stotinjak preživelih nekadašnjih logoraša je sedelo u prvim redovima. Komemoraciju je otvorio predsednik Poljske, a onda su za govornicu stali preživeli svedoci nepojamnog užasa dana onih, a vremena našeg. Dok su se njihova bolna svedočanstva nizala jedno za drugim, dan se polako gasio i kroz ulaz u logor se videla noć. Svetlost se preselila u reči koje su nekadašnji logoraši sada izgovarali. Jedanaesta Božja zapovesti glasi: "Ne budite ravnodušni", njihova je poruka svetu danas.
- Pred ispitom smo. Ukoliko se odupremo ponovnom oživljavanju ondašnjeg ubilačkog narativa mržnje i reviziji istorije onda smo savladali lekciju. Ukoliko ponovo ne budemo ravnodušni kako su nam poručili živi svedoci tog vremena užasa, Jovova pravedna braća po nevinom stradanju.
- Najveću jevrejsku tragediju od vremena razrušenja Drugog hrama 70. godine nove ere i 2.000 godina progonstva, koje su usledile nakon toga. Nažalost vrlo je moguće da se opet ponovi u nekom drugom obliku. Antisemitizam je bio najdublje ukorenjena i najtrajnija predrasuda zapadne civilizacije. Stoga on može najlakše da se aktivira radi demoralizacije svakog društva. Svet koji je imun na antisemitizam biće svet moralnog integriteta.
- Jevrejska zajednica nema zvaničan stav po tom pitanju. Sreo sam mnogo mladih Nemaca koji su se veoma temeljno suočili sa nacističkom prošlošću Nemačke i to mi uliva veliku nadu. Nisu ovde u pitanju samo Nemci. Čitavo čovečanstvo je pred pitanjem kako prepoznati zlo na vreme i ne dopustiti mu da zavlada. Stoga bi trebalo negovati kulturu sećanja i uvek iznova se suočavati sa avetima nacizma, zbog nas samih, zbog danas i zbog sutra. Svakog dana iznova. Rabi Izrael Špira iz Blužova je rekao da "postoje događaji tako ogromne veličine, da čovek ne treba stalno da ih drži u sećanju, ali ne sme ni da zaboravi na njih. Holokaust je takav događaj".
- Bio bi moguć kada bismo mogli da zasnujemo naša društva na pravdi, istini i miru. U tome bi ležao oproštaj koji isključivo pripada Bogu. Oproštaj može da nam pruži samo onaj prema kome smo sagrešili, a pošto žrtve Holokausta to više ne mogu oproštaj za zlo Holokausta se više ne može tražiti niti od ljudi niti među ljudima. Pravo da se oprosti nije više u našim rukama. Oproštaj za Holokaust leži u Božjoj milosti.
- Aušvic predstavlja krizu vere za mnoge. Suočen sa Aušvicom, čovek je suočen s vrhunskim zlom, ali i s vrhunskim dobrom. Tamo gde je čovekov najdublji pad nalazimo i veliki uzlet. Gubitak vere je bio savim ljudska reakcija u okolnostima logora, ali bilo je i onih koji su dostizali vrhunac ljubavi prema Bogu u mračnom času kada ih je Bog napustio. Pitanje je da li se potvrđivanje vere može učiniti smislenim bez obzira na ćutnju Boga tokom Holokausta. Jedna od preživelih iz Aušvic-Birkenaua je završila svoje sećanje rečima: "Verujem da će ipak mali glas Izraela ostati i nastaviti da objavljuje zakon istine i pravde. Ja sam preživela i sada znam da vatra ne može da ugasi ljudsko srce, a da gas ne može da zaustavi Božji dah".