Srpska pravoslavna crkva i vernici danas proslavljaju praznik posvećen Svetom velikomučeniku Dimitriju, koji je u narodu poznatiji kao Mitrovdan.
Sveti Dimitrije je rođen u Solunu u trećem veku, za vreme cara Maksimilijana i smatra se zaštitnikom tog grada, a veruje se da je Solun spasavao od neprijateljskih vojski i zemljotresa. Kao svetac, izuzetno je poštovan kod Grka, Rusa i Srba.
U našoj zemlji postoji veliki broj hramova posvećenih njemu, među kojima su i crkva u Pećkoj patrijaršiji i kapela u Visokim Dečanima. U našem narodu važi običaj da se Mitrovdan smatra za dan kada dolazi zima.
Ako padne sneg za Mitrovdan, kazuje predanje, zadržaće se do aprila. Važi i obrnuto - lepo vreme na 8. novembar najavljuje blagu zimu. Dok je Srbija bila pod Turcima, govorilo se da su se hajduci na Mitrovdan razilazili i skrivali kod svojih jataka, da bi se ponovo sastali na proleće, za Đurđevdan. Otud i poznata izreka - "Mitrovdanak - hajdučki rastanak i Đurđevdanak - hajdučki sastanak".
Car je Dimitrija postavio za namesnika Soluna i dao mu zadatak da iz grada i okolne oblasti progoni hrišćane. Dimitrije je, međutim, i sam bio hrišćanin, pa se, umesto da ispuni carevo naređenje, o njega oglušio i umesto toga počeo da hrišćanstvo propoveda javno.
Predanje kaže da je Sveti Dimitrije znao šta ga čeka, pa je razdelio sav svoj imetak i mirno otišao u tamnicu, spreman na stradanje. Car je naredio da Dimitrije bude pogubljen, što su vojnici i učinili tako što su ga izboli kopljima i to za vreme molitve.
Njegovo telo je potom bačeno, a hrišćani su ga tajno uzeli i sahranili na mestu gde je kasnije podignuta crkva. Po kazivanju, njegov grob mirisao je na bosiljak i smirnu, a mnogi veruju u lekovitost njegovih moštiju.
U narodu se veruje da do Mitrovdana treba završiti sve velike poslove koji se rade napolju i da na taj dan ne treba izlaziti iz kuće. Postoji i još jedno predanje vezano za Mitrovdan, da na taj dan nije dobro prekorevati decu, čak i ako su bila nevaljala, jer će onda biti takva cele godine.