Stradali su 314. ili 315. godine, a na smrt ih je osudio car Licinije, tadašnji vladar Istočnog Rimskog carstva.
Tropar (glas 4):
Mučenici Tvoji Gospode, u stradanju svome su primili nepropadljivi venac, od Tebe Boga našega, jer imajući pomoć Tvoju mučitelje pobediše, a razoriše i nemoćnu drskost demona: Njihovim molitvama spasi duše naše.
Prema tekstu žitija, Ermil je bio đakon u Singidunumu i zbog vere je dopao u zatvor. Lično ga je isleđivao sam car, ali je Ermil ostao čvrst i nepokolebiv u hrišćanskoj veri. U toku njegovog sudskog isleđivanja čuvar zatvora, vojnik Stratonik, koji je takođe bio hrišćanin, otvoreno i javno pridružio u stradanju svom prijatelju Ermilu.
Obojica su potom zajedno pretrpeli velika mučenja. Osuđeni su na istu smrt: stavljeni su u isti kovčeg i živi bačeni u reku Dunav.
Posle tri dana voda je izbacila njihova tela na desnu obalu Dunava, na 18 stadija nizvodno od Singidunuma. Hrišćani su našli njihova tela, svečano sahranili, a kasnije je na njihovom grobu sagrađen hram njima posvećen.
Na ikoni se slikaju zajedno kako drže krst u ruci kao znamenje patnje koju su pretrpeli.
Ovaj dan se praznuje i kao Pretprazništvo Bogojavljanja, pa se u nekim delovima Srbije verovalo da uoči ponoći, kao i za Bogojavljanje, valja pomoliti se ovim mučenicima.
Veruje se da moć ovih svetitelja čini čuda, te da je pred nama posebna noć kada se svaka želja ispunjava.